Gostovanje Vanje Bulića, novinara i publiciste, na svečanom otvaranju knjižare Delfi u Užicu privuklo je veliku pažnju Užičana. Ljubitelji njegovih knjiga, iskoristili su priliku da im knjigu potpiše autor, ali i da popričaju sa Vanjom o njegovim delima i da se lično uvere u njegovu neposrednost i otvorenost. Za gradski portal Ero, Vanja Bulić je govorio o tome kako nije teško biti fin na malim ekranima, kako se obreo u književnosti,  zašto se odlučio da piše trilere, ali i o tome kako naše društvo mora brinuti o kulturi, inače nam može biti kao u pesmi Ršumovića „vodio si život buran a ostao nekulturan“.

Nakon dugogodišnje karijere u pisanom i elektronskom novinarstvu gde ste stekli veliku popularnost, to ste nastavili da ostvarujete i kao pisac bestselera. Šta Vas je navelo da počnete da pišete knjige?

– Prvi roman sam objavio kad sam radio film Lepa sela lepo gore, a pre toga sam objavio zbirku priča Kako sam gajio blizance, i to su bile priče iz novinarstva dok sam radio za časopis Praktična žena. Na pisanje me je navela činjenica da smo mi novinari koji smo pisali za Dugu i Praktični ženu, na drugačiji način pisali od drugih kolega. Autorsko novinarstvo kojim smo se bavili, omogućavalo nam je da se izražavamo načinom na koji nisu mogli da se izražavaju novinari koji su pisali za dnevne medije. Kako su i Duga i Praktična žena gajile reportažu kao novinarsku formu, time su novinari ušli u predvorje pisanja literarnih dela. To naravno ne znači da su bolji novinari koji pišu tekstove koji liče na literarna dela od novinara koji se bave klasičnim novinarstvom. Sa druge strane, taj način pisanja je neke novinare uključujući i mene odveo u svet pisanja knjiga.

Zbog čega ste odlučili da se u vašim knjigam bavite misterijama, gde se prepliću istorija i religija?

– To nisu klasične misterije, već od određenih istorijskih činjenica pravim triler priču sa elementima misterije. Priće iz mojih kniiga postaju misterije zato što mi o njima nismo dovoljno učili, na primer dve najveće hrišćanske relikvije Ikona Bogorodica Filermska i ruka Sv. Jovana Krstitelja, koja je od neprocenjivog značaja zato što je najstariji dokaz o postojanju jedne religije, se nalaze u Crnoj Gori i to dosta ljudi ne zna. Takođe dosta ljudi ne zna istorijski put ta dva artefakta i to je ono što daje notu misterije mojim delima. Ta naša neznanja su posledica jednog vekovnog lošeg sistema, koji nikako da nas nauči prave stvari. Nikako da nam pokaže da su na primer u svim dosadašnjim ratovima, Srbi bili najveći protivnici sami sebi, i za vreme Turaka i u vreme Prvog svetskog rata kada su austrijsku vojsku činile jedinice popunjene narodima sa jugoslovenskih prostora i u Drugom svetskom ratu kada smo imali okršaje četnika i partizana, a te ne naučene istorijske lekcije su dovele i do ovih ratova devedesetih godina.

Imate li informacije, ko su čitaoci vaših romana i koliko vam znače njihovi komentari?

– Trudim se da vodim računa o čitaocima, na primer ja svakom čitaocu kome potpišem knjigu napišem i broj mog telefona, i dobro je da se taj svet čitalaca širi zato što smo po nekim podacima na repu čitalaštva u Evropi. Moj prosečan čitalac je osoba koja želi da nauči više o istorijskim faktima a sa druge strane da pročita dobru priču. Bez uvijanja, ja pišem zavodljivo. Istoriju prožmem sa triler pričom, i trudim se da uvučem čitaoca u taj svet istorije i mistike. To čitaoci prepoznaju i zbog toga čitaju moje knjige.

Kako je biti pisac u Srbiji?

– Ako hoćeš da živiš od pisanja knjiga, a da pišeš knjige koje se tebi sviđaju onda je teško. Ja sam na svoju veliku sreću našao teme koje ja volim a koje vole i čitaoci. To nije ništa novo, na primer  Dan Brown (autor Davinčijevog koda prim.aut) tako piše, čak su o meni pisali da sam kao srpski Dan Brown. Mi jesmo slični samo po prilazu temi, i iskreno mislim da su moje knjige bolje literarno, a da su slabije kad je reč o mašti. Ali ne zato što nisam maštovit, nego zato što ne želim da na primer izvrćem crkvu ruglu kao što on radi, pa da budem anatemisan od crkve kao što je on. Ne želim da povredim nikoga iz naroda kojem pripadam ma koje vere. Kod nas se u poslednje vreme pojavljuju dobri pisci, na primer Dejan Stojiljković je odličan pisac i njegova knjiga o Ivu Andriću i njegovom ambasadorovskom službovanju u Nemačkoj koju je radio sa Vladimirom Kecmanovićem će napraviti pravi bum kod nas.

Koji period života smatrate najuspešnijim i najzanimljivijim do sada?

– Kada radiš nešto danas, shvatićeš da su koreni toga u detinjstvu. Meni je najbolja knjiga Oko otoka, upravo zato što je ona sazrevala i nastajala kada je moj otac bio na Golom otoku, i to saznanje o sebi sam stekao tek mnogo godina kasnije. U tom vreme sam pisao dnevnik kao klinac, i u tom dnevniku vidim sebe kakav sam danas i u načinu pisanja i u načinu razmišljanja. Takođe, ističem i deo života kad sam svirao u rock bendu koji se zvao Sidra i kada sam igrao odbojku. Naravno tu je trenutno igranje preferansa i pečenje rakije sa kumovima, a ko zna, pošto imam tri sina, kad dobijem unuke možda će mi to biti najlepši period života. Kad tako razmišljaš vidiš da ću imati još mnogo tema za pisanje.

Po Vašem mišljenju kako unaprediti kulturni nivo u Srbiji?

– Kada je Marks umro Engels je na njegovom grobu među ostalom izjavio: Čovek mora da jede, pije i spava. Tu se postavlja pitanje, da li je moguće snimiti film ako je u budžetu za kinematografiju predviđeno nula dinara. Bio sam scenarista događanja u Nišu na filmskom festivalu, i družio sam se dosta sa glumcima, i kada im postaviš ovo pitanje oni ne znaju šta da odgovore. Za vreme Drugog svetskog  rata premijer Vinston Čerčil je dobio predlog  budžeta za 1942.godinu. Prema tom planu bilo je predviđeno nula funti za kulturu, Čerčilovo pitanje je bilo „Zašto mi ratujemo kada vam kultura nije važna?“. Mi sada otvaramo zemlju strancima, dovodimo ljude i firme iz EU, dovodimo Kineze, a na kraju će biti kao u onoj pesmi Ljubivoja Ršumovića „vodio si život buran a ostao nekulturan“. Kultura prati sudbinu društva, i ako društvo ne shvati da bez ulaganja u kulturu nema društva onda nam se loše piše. Kao rezultat ignorisanja kulture imaćemo samo tajkune, tajkune, tajkune i decu tajkuna i ništa više.

Sa TV ekrana Vas pamtimo kao izuzetno prijatnog i neposrednog sagovornika. Kako Vam uspeva da budete toliko predusretljivi i prijatni u javnim nastupima?

– Verovatno je to genetski, otac mi je sa Durmitora, majka sa Cetinja, što kažu iz poštenih sam kuća. S obzirom da imam tri sina i da se trudim da ih što bolje vaspitam, tako i ja moram da im budem primer kako da se oni ponašaju. Svojevremeno su me kritikovali kada sam izjavio da mi je svejedno da li je moj gost u emisiji sa vrha ili sa dna društvene lestvice, da li je pevač narodne muzike ili je akademik. Moje objašnjenje je da moram da poštujem svog sagovornika zato što je on sa nekim razlogom tu i nečim je zaslužio da bude tu.

N. Hobetko