Filmovi o samurajima su filmovi koji su uvek imali  veliku popularnost i uspeh kod publike. Fenomen ratnika heroja, ratnika čoveka i ratnika iznad ratnika jeste nešto što je fasciniralo ljude, donosilo katarstička osećanja ne samo zbog pobede dobra nad zlim nego i  divljenje i strahopoštovanje prema sklopu osobina koje su činile čoveka koji je imao čast da se nazove samurajem. Da se podsetimo– po bušido kodeksu , sedam osnovnih samurajskih principa su: Gi– iskrenost, pravednost, Ju–hrabrost, Džin–dobrota, Rei– učtivost, uljudnost, Makoto ili Šin–istina, čestitost, Meijo–čast, Čuga –vernost ili Ču–dužnost ili lojalnost. Samurajski principi nisu vezani samo za Japan nego su definisali i ostale heroje, u stvari , oni su definicija , alfa i omega svakog junaka, heroja i super heroja kako u životu tako i u vidu umetničkih likova.

Akira Kurosava je za svoj film „Sedam samuraja” dobio nagradu za najbolju režiju i Srebrnog lava na Venecijanskom festivalu 1954. Iako je pre toga filmom „Rašomon” uveo japansku kinematografiju u zapadni svet, filmom „Sedam samuraja” u mnogome je izmenio tok kako američke tako i evropske filmske istorije. Filmovi Akire Kurosave bili su ( a to su i sada)  lektira za mnoge autore, a ovaj film– bukvar za novi pravac vesterna, akcije pa i najnovijih SF filmova u kojima su katane zamenjene svetlećim mačevima a junaci Džordža Lukasa samo promenili kostim. Džon Sturges je „Sedam veličanstvenih” , kultni film američkog vesterna uradio tako što je scenario Akire Kurosave jednostavno adaptirao za američko tržište, uslove života jednog zapadnjaka i istoriju američkog kontinenta u kome su junaci poštovali i bili odraz istih principa kao i njihovi  istočnjački uzori koji su bili deo stvarnog života i kulture nastale i utkane u istoriju mnogo vekova pre nego je Amerika uopšte otkrivena. Iako je Ejzejnštajn još 1925. snimivši „Oklopnjaču Potemkin” napravio revoluciju u snimanju masovnih scena ( pokolj na oklopnjači) , Kurosava je njegovim prikazom masovnih scena u „Samurajima” stavio tačku na grandioznost i egzibicionizam autora i pokazao kako u svedenom,umetnički smirenom pristupu to u stvari treba da izgleda- da se ostvari  efektnost i ubedljivost u sceni  u odnosu na gledaoca a da ga pri tome ne uplaši obavezom da se divi autoru filma. Uostalom, ni Mel Gibson svoje scene u filmu „Hrabro srce” , (borbe heroja i naroda na istoj strani) ne bi mogao da osmisli a da to pre njega nije uradila većina autora  koji su izučili zanat gledajući majstora filma– Akira Kurosavu. S pravom vodeći autori filma i danas ne ističu samo umetničku i etičku vrednost  dela najboljeg japanskog reditelja već u prvi plan stavljaju činjenicu da je svako njegovo ostvarenje, u stvari –film o filmu, tj. načinu na koji treba da izgleda i da se pravi film.

Priča o sedam samuraja čiji je broj ujedno može biti i simbolika na sedam principa bušido kodeksa (ali i sedam patuljaka i sedam mora ..mistični broj sedam..?!) je ,kao kod svih genijalnih filmova u suštini vrlo prosta– malo, siromašno selo u kome se ljudi jedino bave uzgajanjem raži i pirinča nalazi se pod pretnjom grupe bandita koja ili očekuje danak posle žetve ili će im prisvojiti svu letinu pljačkom, odlučuje da unajmi samuraje da ih odbrani. Jedino čime mogu da plate jeste hrana odnosno obrok pirinča  i potrebno je naći ratnike koji iznad novca i sticanja blaga imaju u sebi i osećaj za pravdu iznad straha za sopstveni život. Mala grupa, njih sedam , formira se  u malom mestu blizu sela i kreće ka odredištu  gde će se možda žrtvovati za ideju dobra i pravde.

Film koji traje nepuna tri časa skoro uvek pre početka izaziva dozu skepse u strpljivost gledaoca. Čak i akcijom i dijalogom nabijeni  filmovi kao što je trilogija „Gospodar prstenova” ne mogu da održe apsolutnu pažnju tako dugo. Kako onda uspeva „Sedam samuraja”? Tajna je u tome što autor svoju  strpljivost s kojim gradi priču hipnotički prenosi na gledaoca već na samom početku, ne bombarduje ga principima akcija–pauza–akcija–pauza, kao pesma s refrenima i strofama, nego jednostavno gradi jedan epski događaj u kome se sve odigrava s lakoćom, prefinjenim osećajem za napetost koja ne izaziva buru emocija posle kojih bi gledalac najradije da odmori svoja napeta čula pre nego se spremi za sledeći deo radnje. Uvlačenje gledaoca kao jednog od svedoka ili aktera (putem saživljavanja) nije ostvarno melodramskim putem vezivanjem za ličnost (junaka) već za situaciju i ishode u kojima realizacija ne pretrčava njihov opis. Stpljivost, kao osobina japanskog naroda, ista ona s kojom se posvećuju ritualu pravljenja čaja ili gajenja bonsai–a, glavna je odlika razrade ove filmske priče čak i kada je akcija u pitanju . U poslednjem delu filma nema glamuroznih scena u kojima ginu gomile razbojnika i sve je obojeno krvlju nad kojim likuju pobednici, kako se to uobičajeno prikazuje u slavu pobede pravde. Ne! Samuraji svojom strategijom koju razrađuju nešto pre sredine filma odlučuju da u selu, koje su okružili stražama i raznim preprekama, pustaju jednog ili dvojicu bandita unutar svoje klopke pre likvidacije koja nije tako eksplicitna i krvava kao u savremenim ostvarenjima . Lukavo smišljeno od strane autora reklo bi se, ali to je u stvari način na koji i pisci romana grade svoju radnju.  Kurosava je ovim filmom razbio i mnoge predrasude o samurajima koje su na zapadu pre njega stvorene– samuraj kod njega nije samo borac koji je bezobziran prema protivniku koga proburazi mačem pa ga  nakon toga obriše o njegov krvavi kimono i ode ne okrećući se. On njegove samuraje prikazuje kao ljude sa znanjem i  veštinom  ubijanja, ali su pri tome i ljudi sa svim ostalim osobinama, koji pored vrline  poseduju i slabosti, što prouzrokuje demistifikaciju ratnika–apsolutnog heroja   i čini ga samo zemaljskim bićem s određenim veštinama . U delovima filma kada se mladi Kacušira / Isao Kicura/ sreće s devojkom Šino kao u daljem razvoju događaja koji opisuju njihovu ljubav, samuraj je čovek koji je podložan običnoj ljudskoj slabosti koja se zove –ponekad prekršiti principe zarad emocija i nije kraj sveta niti propast života. Suptilnost u, kako scenarističkom tako i rediteljskom postupku kojim se grade likovi (Kurosava je i scenarista filma pored Šinubu Hašimota i Hido Oguni) je upravo ono što čini ovaj film jednom vrstom romansiranog epa o ljudima i događajima. Postepeno , uz radnju koja ne atakuje na čula, saznajemo sve o karakteru kako glavnih likova tako i mentalitetu seljaka koji daju sliku života i lika onoga što zovemo prosečnim čovekom.

Pre nego je počeo  da se bavi filmom , Akira Kurosava je svoje interesovanje i ambicije bio usmerio na slikarstvo, pa otuda ne čudi filigranska preciznost u kompoziciji njegovih kadrova. Ono što je prosto zapanjujuće jeste sposobnost da uz mizanscen i kretnju kamere u svakom trenutku ostvari balans u kompoziciji , kako u prednjem planu tako i u perspektivi. U njegovim kadrovima nema prozvoljnosti ali ni nategnutosti u trudu da sve bude uklopljeno u pravila , nego jedna genijalna spontanost u likovnom izrazu  koji više nije prosto dobar odabir estetskih elemenata,  nego put kroz remek dela vizuelnog prikaza. Osećaj za balans, promenu centra pažnje a da se on pri tome ne remeti nego nadograđuje nekim od novih elemenata, bilo da je u pitanju novi fizički detalj u kadru ili korišćenje svetla, senke.. jeste nešto što navodi na pomisao , čak i zaključak da je ovaj filmski mag osećaj za estetiku morao imatu u sebi i pre nego što je probao majčino mleko. Ono što bi , imajući ovo u vidu, bilo jako interesantno videti jesu njegovi storyboard–ovi, koji , pretpostavljam liče na skice poput onih koje su pravili Rembrant i Delakroa. On i jeste Rembrant kadra, umetnik koji i pored svih elemenata slikarstva,  čak i odabirom kostima slavi anatomiju . Bogato korišćeni  krupni i makro planovi u  efektnoj upotrebi slike psiholoških stanja i izazivanja reakcije publike …gde se to pogubilo u sadašnjem filmu koji je umetnost sažvakao svojom industrijalizacijom i masovnom produkcijom? Zbog ovoga je neko glasno izrekao komentar da i Stiven Spilberg, koga još i nekako smatramo umetničkom rediteljskom zaostavštinom, nije još uvek precizno i prilježno izučio Kurosavu.

Akira Kurosava je , u svojim filmovima raskošno koristio zvuke prirode da dočara atmosferu. Njegova tišina nije mukla niti protkana tihom muzikom , nego prava prirodna tišina u kojoj se odigrava neka napeta radnja a iz daljine se čuje jedino pesma jedne ptice ili disanje vetra. Muzika u ovom filmu ( komponovao Fumio Hayasaka) jeste zapadnjačka u smislu instrumenata i ritma, u nekim delovima imamo i tragove gregorijanskih efekata koji daju epske elemente temi, a čisto japansku tradicionalnu muziku čujemo samo na kraju filma u čuvenoj sceni kada seljaci nakon pobede sade pirinač.

Kao i u većini njegovih filmova, uticaj nemog filma i kabuki teatra u glumi ne izostaje ni u „Sedam samuraja”. Ne smeta puno, čak ni generaciji koja je navikla na short attention, jer pruža dovoljno razloga i da se razmisli i ponovo vrati ono što je Kurosava za života tvrdio , da je „film sinteza svih umetnosti”. Njegov omiljeni glumac Toširo Mifune (u ulozi Kikučio–a) , kako se neko izrazio–  imao je No teatar u „malom prstu” i to je ono što ga, i pored komentara o preteranoj gestikulaciji koju bi savremena publika stavila kao zamerku čini za korak ispred i savremenog filmskog glumca naviknutog na ponavljanje jedne scene bezbroj puta dok ne ostvari rediteljski naum, a što je u svim novijim produkcijama tako očigledno i daje izraz veštačke i instant glumačke veštine. Ono što je Jul Briner pokazao u mnogim filmovima, pre njega je u mnogo punijem izrazu, ostvario Takaši Šimura kao nosilac glavne uloge u „Sedam samuraja”! Jedna od najlepših i filmskim jezikom izrečena misao je scena  u kojoj je pacifizam pokazao svoj puni sjaj je kraj filma u  kome glavni junak govori o tome  da rat i grobovi ne znače pobedu, već da je prava pobeda u životu i njegovom kako održanju tako i nastavku.

Nekako smo , u poslednje vreme mentalno zadavljeni  pričama  o pravim ljudskim vrednostima. Previše se pominju a da ih niko ne definiše a najmanje– javno ispoljava, iako ih svako ima negde unutar sebe. Očigledno, mesto im je u priči, jer društvene okolnosti u kojima politika i ekonomija stvaraju nakaradnog čoveka kome je humanizam jedan deo mita a njegova javno prikazivanje – izraz društvenog stida i sramote, kroz ponovno i ponovno gledanje filmova kao što je „Sedam samuraja” trebalo bi da nas podseti da su te „stvari” još uvek u nama i da nas zapita – a koja je to slabost biti čestit, pošten, odan,hrabar, lojalan i dobar?

M.Nikolić