Skraćivanje školskih časova: Da li je to rešenje za problem pažnje kod učenika?

Skraćivanje školskih časova

U današnje vreme, kada se prosečno vreme koncentracije kod mladih procenjuje na svega 8 sekundi, predlog da se skrate školski časovi zvuči kao logičan odgovor na savremene izazove. Međutim, pitanje koje se postavlja je da li se problem smanjene pažnje kod učenika zaista može rešiti mehaničkim skraćivanjem nastavnog sata, ili se radi o složenijoj sistemskoj krizi u obrazovanju koja zahteva dublju analizu i sveobuhvatniji pristup.

Predsednički predlog i reakcije stručne javnosti

Ideja o skraćivanju školskih časova, koju je izneo predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, otvorila je živu javnu debatu. Cilj, kako je naglašeno, nije bio da učenici provode manje vremena u školi, već da se vreme koje u njoj provode iskoristi efikasnije i da se omogući veća koncentracija tokom nastave. Ovaj predlog direktno se oslanja na zapažanja da savremeni učenici imaju smanjen kapacitet za održavanje pažnje tokom tradicionalnih 45 minuta, što predstavlja fundamentalni izazov za obrazovni sistem. Međutim, odmah su se pojavile i značajne kontraargumentacije iz stručnih krugova.

Milorad Antić, predsednik Foruma srednjih stručnih škola Beograd, izrazio je rezervisanost prema ovoj promeni. Njegov stav zasniva se na analizi strukture same nastavne jedinice. On ističe da jedan čas ima ustaljenu dinamiku: administrativni deo (upis u elektronski dnevnik, evidencija), zatim obnavljanje prethodnog gradiva i povezivanje sa novim sadržajem, što zauzima određeni deo vremena. Ključni deo, odnosno predavanje novog gradiva, po njegovim proračunima traje oko 20-22 minuta, dok se poslednjih deset minuta posvećuje interakciji i proveri usvajanja znanja. Skraćivanje časa, prema ovom stavu, moglo bi da ugrozi ovaj balans i da utiče na kvalitet prenosa znanja.

Uporedni pogled: Kako funkcionišu školski sistemi u svetu?

Kada se razmatra ova tema, neophodno je pogledati kako se organizacija nastave rešava u drugim zemljama, posebno onima koje se smatraju liderima u obrazovanju. Finska, čiji se obrazovni sistem često navodi kao uzor, zadržava tradicionalni 45-minutni čas. Ključna razlika, kako ističe Antić, nije u dužini časa, već u organizaciji pauza i vannastavnih aktivnosti. Učenicima se omogućava duži odmor za ručak (30 minuta) i veći prostor za rekreaciju i oporavak koncentracije.

Međunarodna praksa je izuzetno raznolika. Postoje zemlje gde čas traje 50 minuta ili čak ceo sat, dok u nekim skandinavskim zemljama eksperimentišu sa kraćim časovima od pola sata. Podaci, međutim, ne ukazuju jednostavno na to da kraći časovi automatski donose bolje rezultate. Efikasnost zavisi od čitavog konteksta: metode nastave, opremljenosti škola, školovanja nastavnika i ukupnog pristupa učeniku. Ovo ukazuje na to da rešenje verovatno nije u jednostavnoj numeričkoj promeni, već u sistemskoj reformi koja bi obuhvatila više aspekata školovanja.

Savremeni izazovi: Tehnologija i promena u razvoju dece

Pedagog i psiholog Jelena Kenić pruža dublju psihološku perspektivu na problem smanjene pažnje. Ona smatra da skraćivanje časova ne rešava koren problema, već ga samo palijativno adresira. Ključno pitanje, prema njenom mišljenju, jeste: šta uzrokuje smanjenu pažnje kod savremene dece? Njena analiza ukazuje na značajne promene u ranom razvoju današnje generacije.

Kenić navodi da se u praksi susreće sa decom koja imaju slabije verbalne sposobnosti, manju govorljivost i poteškoće u izgovoru određenih glasova. Ovo se dovodi u vezu sa smanjenom izloženošću tradicionalnim aktivnostima kao što je pisanje olovkom, a povećanim vremenom provedenim pred ekranima. Izloženost digitalnim uređajima u ranom detinjstvu, prema brojnim savremenim istraživanjima, ima direktnu vezu sa razvojem pažnje, jezika i kognitivnih funkcija. Mozak tokom pasivnog gledanja ekrana ne aktivira se na isti način kao tokom aktivnog učenja, što dovodi do različitih obrazaca razmišljanja i koncentracije.

Praktični pogled iz učionice: Dinamika umesto diktata

Stav aktivne učiteljice iz beogradske škole nudi praktičan, optimističan pogled. Ona tvrdi da učenici mogu da održe koncentraciju i duže od 45 minuta, ako je sam čas pravilno osmišljen. Problem nije u dužini, već u metodi. Časovi koji se vode kao monolog, gde nastavnik neprekidno govori pola sata, zaista dovode do gubitka koncentracije. Međutim, dinamičan čas, zasnovan na međupredmetnoj povezanosti, interakciji, pitanjima i odgovorima, može uspešno da zadrži pažnju učenika.

Ovaj pristup zahteva da nastavno gradivo bude organizovano u koncentričnim krugovima, gde se znanja iz prethodnih razreda stalno aktiviraju i nadograđuju. U takvom okruženju, učenici su aktivni učesnici, a ne pasivni slušaoci. Ovo potvrđuje tezu da reforma treba da bude usmerena ka metodi nastave i kvalitetu interakcije u učionici, a ne samo ka hronometarskom aspektu školovanja.

Šta stručnjaci predlažu umesto skraćivanja?

Umesto izolovane mere skraćivanja časa, stručnjaci iz oblasti obrazovanja nude niz drugih, možda efikasnijih mera. Milorad Antić navodi nekoliko ključnih tačaka za sistemsku reformu:

• Reforma obrazovanja i udžbenika: Osavremenjivanje sadržaja i metoda prenosa znanja.
• Opremljenost škola: Obezbeđivanje savremene infrastrukture i sredstava za rad.
• Zabrana mobilnih telefona u školama: Smanjenje digitalnih ometača tokom nastave.
• Uvođenje više vannastavnih aktivnosti: Sport, kultura, muzičke i likovne sekcije za holistički razvoj.

Jelena Kenić dodaje da je cilj obrazovanja da pripremi decu za budućnost razvijajući kritičko mišljenje, sposobnost selekcije informacija i kreativnost. Da bi se to postiglo, škola mora da se promeni promišljeno, uz podršku psiholoških i pedagoških saznanja o razvoju deteta u digitalnom dobu.

Zakonski okvir i nacionalni interesi

Ova debata se odvija u kontekstu šireg pokreta za reformu obrazovanja u Srbiji. Usvajanje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o udžbenicima, koje je Vlada Srbije izvela u julu, predstavlja značajan korak. Kako je naglasio premijer prof. dr Đuro Macut, cilj je vraćanje ključnih nastavnih predmeta u ruke domaćih autora i izdavača, što se tumači ne samo kao zakonska izmena, već i kao civilizacijska poruka o suverenom pravu Srbije da oblikuje svoju prosvetu.

Ovaj kontekst daje dodatnu dimenziju debati o skraćivanju časova. Pitanje se proširuje sa tehničkog na strateško: kako da se obrazuje generacija koja će biti nosilac nacionalnih vrednosti i istovremeno konkurentna u globalnom svetu, a koja se suočava sa novim, digitalno izazovanim ograničenjima u koncentraciju? Odgovor verovatno leži u sintezi – u kombinaciji pažljivog osavremenjivanja metoda rada, jačanja nacionalnog identiteta kroz obrazovne sadržaje i dubokog razumevanja psihologije savremenog učenika.

Konačno, debata o skraćivanju školskih časova otkriva mnogo dublju dilemu savremenog društva. Ona je samo vrh ledenog brega problema koji uključuju uticaj tehnologije na razvoj mladih umova, zastarele obrazovne paradigme i potrebe tržišta rada budućnosti. Sveobuhvatan pristup, koji bi obuhvatio reformu nastavnih planova i programa, kontinuirano usavršavanje nastavnika, investicije u školsku infrastrukturu i jačanje partnerstva sa porodicama, čini se kao jedini put ka održivom rešenju koje će pripremiti učenike za izazove 21. veka, ne lišavajući ih pritom ni koncentracije ni kvalitetnog znanja.