Na inicijativu ITI (Međunarodnog pozorišnog instituta), koji je u Beču, na devetom kongresu, juna 1961. , svake godine 27. marta , obeležava se Svetski dan pozorišta. Na ovaj datum koji je vezan za dan otvaranja Teatra nacija 1962. u Parizu, pozorišta širom sveta različitim manifestacijama obeležavaju svoj praznik.
Pozorišta u svetu, nacionalni centri Međunarodnog pozorišnog instituta, svi koji sa bave pozorišnom umetnošću održavaju tradiciju obeležavanja ovog datuma čitanjem međunarodne poruke, koju na poziv ITI–ja uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda. Poruka se prevodi na više od 20 jezika , čita pred gledaocima u pozorištima, emituje se posredstvom medija širom sveta.
Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto 1962. Ove godine poruku je napisao južnoafrički dramski pisac, raditelj, dizajner i autor performans instalacija Bret Bejli.
U ovogodišnjoj poruci, on ističe:
— Gde god postoji ljudsko društvo, tu je i neukrotivi Duh predstave. Pod krošnjama u zaseocima, na moderno opremljenim scenam svetskih metropola; u školskim dvoranama, na poljima, u hramovima; u straćarama, na trgovinama, u društvenim centrima i gradskim podzemljima, sjedinjavamo se putem prolaznih pozorišnih svetova koje stvaramo da bismo izrazili svu našu složenost, raznolikost, ranjivost, kako u životnom telu tako i u dahu, u glasu..
Okupljamo se da plačemo i da se sećamo; da se smejemo i promatramo; da učimo, afirmišemo, zamišljamo. Da se divimo dostignućima tehnologije i ovaploćujemo bogove. Da nas ostave bez daha naše mogućnosti poimanja lepote, saosećanja i monstruoznosti. Da osetimo energiju i moć. Da slavimo bogatstvo naših kulturnih razlika i premostimo granice koje nas razdvajaju.
Gde god postoji ljudsko društvo, tu je neukrotivi Duh predstave. ponikao iz zajednice, on nosi maske i kostime naših različitih tradicija. Upreže naše jezike, ritmove i pokrete i otvara novi prostor među nama.
A mi, umetnici koji radimo sa ovim drevnim duhom, mi osećamo izazov da ga urežemo u naša srca, ideje, naša tela kako bismo otkrili stvarnost u svoj njenoj svetovnosti i blistavoj misteriji.
Ali, u ovoj epohi u kojoj se toliki milioni ljudi bore za opstanak, pate pod opresivnim režimima i grabežljivim kapitalizmom, beže od konflikta i nevolja, u kojoj našu privatnost narušavaju tajne službe, a naše reči kontrolišu nametljive vlasti; u kojoj su šume uništene, vrste iskorenjene, okeani otrovani:šta smi to dužni da otkrivamo?
U ovom svetu nejednakih moći gde najrazličitiji hegemonijski slojevi pokušavaju da nas ubede da su jedan narod, rasa, rod , seksualno opredeljenje, religija, ideologija, kulturni okvir superiorniji od drugi, da li je zaista održiva ideja da umetnosti treba da budu odvojene od društvenih agendi?
Da li mi, umetnici iz arena i sa scena , treba da se prilagođavamo prečišćenom zahtevima tržišta, ili pak treba da iskoristimo moć koju imamo: da utremo put u srcima i pamćenjju društva, da okupljamo ljude oko se sebe, inspirišemo, opčinjavamo i informišemo, i da stvaramo jedan svet nade i saradnje otvorenog srca?
U ime javnosti, poštovalaca umetnosti, publike, pozorištu čestitamo njihov praznik!
M.Nikolić
