Želimir Žilnik

Mislite li da smo, posle burnih previranje zadnje dve decenije, uz erupcije oduševljenja iza kojih su sledila velika razočarenja, uz nadanja koje su sledile obmane, kao nacija postali rezistentni na obećanja, nezainteresovani, apatični?

—Nedavno sam video rezultate jedne ankete u novinama gde je pitanje bilo sa koliko optimizma gledate u budućnost, po kojoj smo mi u pet najpesimističnijih nacija na svetu. Ima tog pesimizma kod nas dosta, smenjivala su se često obećanja i razočaranost, političke garniture su se izmenile ali velikog boljitka nismo videli. Imam česte pozive za gostovanja po regionu, što znači od okolnih zemalja do republika eks Jugoslavije, sada država i mogu da kažem da je raspoloženje u regionu blizu jednog depresivnog stanja, stanja velike razočaranosti. I svi misle da je nekom drugom bolje. Bio sam u Budimpešti na Univerzitetu gde su me dočekali s pričom da je verovatno kod nas bolje, s druge strane, rekli su mi da predavanje moram završiti za dva sata  jer moraju na demonstracije oko Parlamenta, kao na jednu vrstu radne obaveze. Opet, u Rumuniji, na jednom filmskom festivalu u Bukureštu, koji me je kao grad jako zaprepastio s obzirom da istovremeno, zavisno s koje strane ulazite liči i na Pariz  i na naše pijace starih stvari, s starim prijateljima iz te zemlje dotakli smo pitanje tajkuna. Rumuni nemaju taj broj tajkuna kao kod nas, ali i njih nekolicina koji to jesu, prigrabili su sebi čitave grane privrede i pri tom javno pričaju da su u vreme socijalizma bili funkcioneri ozlogašene tajne službe Securitrate –to javno podsmevanje narodu, dovodi do neke vrste razočarenja koja u svesti  ljudi priziva vreme Čaušeskua, pomislite, čak Čaušeskua koji je bio jedan od diktatora najapsurdnije providijencije, to je stanje koje se sada tamo dešava. Rekao bih da se taj projekat, ta epoha postkomunizma pokazala u velikoj meri autodestruktivna, i mislim da bi na tu temu valjalo otvoriti ozbiljne, temeljne razgovore i analize, konstatovati o čemu se tu radi, jer bez toga, ove naše zemlje, pored Srbije, mislim i na zemlje u okruženju, biće apsolutno gurnute na marginu. Mi imamo politički nametnutu retoriku Evropske Unije, ne shvatajući da se približavamo jednom standardu i kriterijumima političkog života koji je pre blizak srednjoj Aziji nego Evropskoj Uniji.

Moguće je, da što se tiče Evropske Unije imamo problem zamene teza?

—Mislim da je to bacanje prašine u oči. Evropski političari koji su takođe suočeni sa raznim problemima, od recesije do problema da su neki njihovi favoriti koje su podržavali i sa kojima su poslovali u severnoj Africi i na bliskom Istoku, ispostavilo se, bili u dobroj meri paraziti, pljačkaši ili diktatori, a druge strane, ni tamo neka tranzicija ne uspeva, bez obzira čak i na daleko veću brigu i finansijsku potporu koji imaju. Mi, danas, u Evropi kako istočnoj tako i zapadnoj, imamo političare koji su u pogledu depresije i konfuzije gotovo na istom nivou kao narod, jedino, ono što njih drži u dobrom raspoloženju je što su uspevali i još uvek uspevaju da se dobro naplate iz budžeta.

Jednom prilikom pomenuli ste da su Vam zemlje Dalekog istoka jako inspirativne. U čemu leži ta inspiracija?

—Bio sam jednom prilikom na Tajvanu, tom malom ostrvu u kuneskom moru, 150 kilometara daleko od obale, koje je jedan period istorije preživelo pod američkom dominacijom. Više od toga što me interesovalo da vidim to ostrvo interesovalo me je zbog čega su im moji, i uopšte naši dokumentarni filmovi zanimljivi za prikazivanje. Ispostavilo se da su i oni imali slične prečice i puteve kroz društvena uređenja, od najezde japanskih fašista, borbe komunističke partije, preko američke dominacije koja je prestala kada se cenar pažnje američkog kapitala usmerio na Kinu. Nalazeći se u nekoj vrsti njihove tranzicije tog postameričkog doba, inspirativno im je iskustvo titoizma, staljinizma .. koje mi prikazujemo u filmovima. Pored mojih, bilo je i još nekih tridesetak filmova, doveli su i mladog dokumentaristu Baljka. Nas dvojica, pored filmova hteli smo da vidimo kako se tamo živi. Šta je drugačije? Taj Tajvan je zemlja veličine Srbije ali ima 23 miliona stanovnika, kao u mravinjaku, jako se mnogo radi ali živi se veselo i vedro. Oni su među vodećim ekonomskim silama u svetu, zemlja u kojoj imate proizvodnju od školjki, preko nameštaja od bambusa do kompjutera. Baljak i ja smo putovali ostrvom u pratnji naših novih prijatelja koji su nam pokazali savršeno organizovanu proizvodnju, jednostavno u svakom kraju ostrva, ima neko prirodno bogatstvo i sve je podređeno tome da se upravo tu koncentriše pripadajuća proizvodnja. A na pitanje kako uspevaju da se tako dobro organizuju, i hrane i izvoze i to dosta uspešno, odgovorili su mi da prate jednostavne konfučijanske principe da svaki čovek treba da radi ono za šta je stvoren i šta mu odgovara jer u protivnom, pogrešnim izborom aktivnosti smeta i sebi i drugima, i društvu u celini. To je drugačije, i to deluje sasvim suprotno od onoga što se ovde radi. Ovde još nismo odlučili da li ćemo da proizvodimo ili nećemo da proizvodimo, nismo odlučili ni šta, ni da li smo sposobni da nešto proizvodimo. Kad pogledate naš socijalni raspored, pitate se ko su naši najveći bogataši i ”najuspešniji ljudi”? Neverovatno je to da je svaki drugi špekulant. Ne možete da kažete ni da je to mafija, jer mafija u pravom smislu reči, počev od vremena Al Kaponea je nešto stvarala, proizvodila, pa makar to bili milioni boca viskija i hiljade ilegalnih barova. A kod nas takve mafije nema. Mislim da bi morali ozbiljno da se resetujemo, ako ljudi koji se bave planiranjem ove zemlje planiraju da preživimo. Ako se ne resetujemo mi ćemo se okruniti.

Čudna gomila spava, ustaje, radi, zabavlja se, ponovo spava. I ta gomila zove se drušvo. Neko se izdvoji po nečemu, ostali ga il slede il osporavaju. Želimir Žilnik nije ni jedno ni drugo. Običan čovek koji je ovladao većim brojem zanata, među kojima i filmskom režijom i koji priča o svom viđenju nas.

Milunka Nikolić