Ono najgore što se može dogoditi jednoj društvenoj zajednici je da otkrije jedno bolesno stanje i da ga umesto lečenja –održava, čak i neguje. Naše društvo je (navodno) otvorilo oči dvehiljaditih i shvatilo da umesto bezazlene rane ima ogroman tumor koji jedino podsmeh na sopstveno stanje može da učini podnošljivim. Upravo o tome govori i drama Koste Peševskog „Smećarnik”–o društvu koje je skup personalnih uloga koje pojedinci menjaju saglasno potrebama, statusu, interesima i zahtevima nadređenih..To i takvo društvo u kome je individualnost unezverena u klaustofobiji zbivanja prouzrokovanih političkim interesima i motivima koji su već dugo sudbina i prokletstvo našeg naciona, prosečnom čoveku željnom običnog života ne ostavlja se mnogo više od nametnutog izbora pasjeg života.
Onako kako to odavno sumnjamo da je sve u ovoj državi namešteno i predvidivo sumnja i Toza (igra Igor Borojević), besposličar, posmatrač, ocenjivač, jedan od onih kakva je većina u ovoj državi, koji tako sedeći i osmatrajući, unapred predviđajući i čekajući na kraju i nađe sebi pravo, u tom trenutku , najpogodnije mesto u društvu. Od takvih mudrijaša sve počinje i to je najsnažnije vitlo koje vuče vodu na svoj tok, da bi ga kasnije, promenom interesa i zbivanja, opet promenilo, ali ne dalje od iste te mutne vode. Dostojanstvenost u liku i pojavi Igora Borojevića donela je i tumačenju Toze izrazitu samouverenost i beskrajnu veru u sebe i svoju ocenu, ali s dozom obešenjačke hrabrosti i/ili ludosti u ubeđenju da je sve tako kako on vidi i da na kraju i njegovo mesto mora biti tu negde. Igor Borojević na nam na pravi način pokazuje da taj sloj hrabrih, ludih, dokonih, informisanih i pronicljivih jeste onaj sloj mladih koji je sposobnost opstanka u društvu izjednačio sa snalažljivošću. Tu moral postoji samo kao filozofsko načelo ,jer moralno živeti znači–propadati. Upravo to propadanje etikom nahranjenih u ovom društvu, pokazuje nam lik Bobija, vlasnika kafića (Vahidin Prelić), momka koji se zgražava nad idejom da bi mogao zarađivati za novac kao porno glumac u Švedskoj iako ima sve preduslove i dobru ponudu. Njemu je poštenije rintati u svom kafiću , negde u blizu centra grada (Beograd ali može biti bilo koji drugi…). Momak koji je naučen da poštuje ljude ne samo kao mušterije nego i kao osobenosti kojima uči tolerancija i empatija, potpuno gubi svoje parametre ali i svoj do tada– razum, uvučen u čudne obrte u kojima učestvuju likovi, učesnici demonstracija koji u toku jedne noći u njegovom kafiću, na njegove oči, više puta menjaju svoje društvene uloge. Gledajući ih kako svlače obrazine, menjaju kostime i ćudi, reči i ponašanja, poništavaju svaki put ono što su prošli ponudili kao svoj pravi lik, na kraju i sam odluči da je to jedna nerazjašnjiva zbrka u kojoj ni istina ni načela ni moral ni čast nisu bitni i da je u svemu najbitnije– biti živ pa makar ne bio čovek i odluči da je i Švedska prihvatljiv izbor. Diskretan, poštenjačina osuđen na potpunu promenu, jednostavnost kojoj u ovom društvu nema mesta ako nije potkovana cinizmom i kartom u jednom pravcu u nepoznato, to je ono što nam je dočarao Vahidin Prelić, kao i uvek suptilno nenametljiv ali vrlo ubedljiv majstor svog glumačkog zanata. U ulogama Pijanca i Psa, Momčilo Murić je imao zadatak da nam dočara jednu staru izumiruću klasu pojedinaca , onih iz doba starog vremena koje u ovom –bez kompasa i makar– ideala, prizivamo s nostalgijom. Nekada su to bili pošteni policajci,(i pošteni građani srednje klase) koji su se u zbivanjima,kao Pas u demonstracijama pogubili, oni kojih smo se nekada plašili (kao Bobi Psa!) a danas ih smatramo materijalom osuđenim na propast, lagano umiranje kao bolesnik od ciroze, klasa koja više nema nikakva prava osim da trpi, ćuti i cvili poput psa, ali je ipak imala zaslugu da postavi temelje ovoj silnoj, drskoj i bezobzirnoj policijskoj. Ono što su iznedrili videli smo u liku Milice, gradske, naizgled kurve (a koja to politika nije?) koja svojim veštim manevrima, lukavim i proračunatim potezima upravlja svakim događajem, svakom ličnošću, određujući joj kako mesto u društvu (simbolično–demonstracijama, pobuni koja od raspada jedne do još uvek, stvaranja druge prave države nije uspela). Tanja Jovanović svojom vamp pojavom i zavodničkim glasom, ali proračunatim i bezobzirno drskim,otkriva šta zapravo jeste ta prokleta politika koja u oličenju tajne službe upravlja svakim , počev od onih pogubljenih koji bi potražili sreću na nekom drugom mestu i na kraju podlegli i ucenama (Goran Šmakić u ulozi Putnika) , do gomile luzera– Klabera, produkata novog doba koji bi za šaku „eksera” učinili sve..i kojima je svrha života blejanje, smaranje i cimanje (igraju polaznici glumačke škole Tanje Jovanović). Najbritkija parodija naših nacionalnih vođa koji su se transformisali od izrazitih patriota–šovinista, patriota–nacionalista do ovoga što za sada jesu (po nekim kriterijumima i potrebama za koje ne znamo ni ko je smislio ni šta su ni kuda vode ) je u liku Kostimiranog četnika. Slobodan Ljubičić dočarava nam lik velikog Srbina sa uvek podignuta tri prsta, dobro poznatih vođa pobuna i demonstracija protiv sistema kojima je smena sistema jedini i samodovoljan cilj do neke sledeće prilike,koji se na kraju otkriva kao jedan od najčvršćih i najdoslednijih policijskih službenika. Ljubičić, u svom maniru vladaoca scene i situacije to jeste i ovde, pokazujući nam široku paletu gestova, dijalekta, dikcije ..ubedljivo se transformišući iz jednog lika u drugi. U toj noći demonstracija u „Smećarniku” koja kod nas na različite načine traje duže od dve decenije našao se i jedan ozbiljan pripadnik društva čiji se tipični odraz teško da promeniti. Da nije komike na ivici groteske koji u lik Policajca unosi Nemanja Hadži Jovanović, ne bismo toliko odvojili taj lik od svakodnevih i priča i događaja s pandurima i oko pandura. To zanimanje koje nam je u svakodnevnici postalo blisko koliko i šalterski službenik u banci, a u narodnim umotvorinama se takmiče s plavušama , u tumačenu ovog izvrsnog glumca vidimo kao lik pandura iz stereotipa koji je ustao iz njega i dobio važno mesto i ulogu u društvu . Još jedino gde se bez straha od države , ovakvu kakvu smo videlu u „Smećarniku” a i kakvu svaki dan vidimo oko sebe, možemo toj istoj narugati na najiskrenije ironičan i groteskni način , jesu njeni pripadnici reda i čuvari pravila i formi, koji su se da li čudom da li zasluženo–pretvorili u njenu pravnu karikaturu.
Reditelj, Stevan Bodroža koji prvi put radi sa užičkim ansamblom je ovom predstavom napravio i jedno svoje novo rediteljsko obraćanje, u smislu malo tvrđeg izraza u odnosu na one koje bismo sa osvrtnom na njegov raniji rad mogli da očekujemo. Lirski emotivan pristup ovog reditelja koji je do sada bio, više ili manje njegova odlika, sada postaje društveno svestan i angažovan,više zapitan i zbunjen nego kritički izraz… Dopunjen dinamičnim i bogatim scenskim pokretom za koji je bio zadužen Ivica Klemenc, Bodroža nam predstavom Smećarnik dokumentuje sadašnjost koja se u žargonu a i zbilja nije promenila „sto godina” na više duhovit nego ironičan način. Ritam predstave potpomognut scenski rešenjima Marijane Zorzić Petrović u vidu dve pokretne platforme koje svojom mobilnošću dočaravaju ne samo izmenu mesta i vremena omogućava nam da se imaginarno uključimo u ceo taj košmar u kome do kraja ne znamo ni ko je ko u stvari ni da li je pravi ili se takvim čini , tako da imamo osećaj da smo u jednom vrlogu , na scenskim i životnim točkovima.. Kostimi Snežane Kovačević, moderni jednostavno svedeni u vidu nekakvih uniformi bez oznaka ili odvajanja putem boje, specifičnosti u kroju ili dizajnu…, osim kod lika Milice, Policajca i Klabera,u funkciji su likova kojima je mnogoznačnost oduzela pravo na karakter.
Mladi glumci, polaznici škole glume Tanje Jovanović: Sofija Rakićević, Vanja Kovačević, Marija Brković, Ivana Dimitrijević, Andrija Nikolić, Petar Cvetković, Pavle Veselinović, Danilo Mulina kao Mališa, Klaberi, demonstranti i policajci , posle ove predstave zasigurno mogu da kažu da je i mala uloga u kontekstu cele priče dovoljno velika da ne bude nezapažena
Od početka do kraja predstava koja drži pažnju, više zahvaljujući glumačkim majstorijama i rediteljskom raščlanjavanju teksta Koste Peševskog koji je, s obzirom na formu i dramaturgiju bližu filmskom nego scenskom izrazu, „Smećarnik” može ne samo da nas nasmeje nego i zapita (ukoliko već to niste uradili) a gde smo i šta smo kao društvo, u stvari? Da li smo stvarno ovako jadno dvolični, koristoljubivi , jednokratno upotrebljivi, uplašeni, zbunjeni ili samo čekamo da to: a) prođe nekako, b) da negde odemo ili, c) da iskoristimo trenutak i zauzmemo svoje mesto..
M. Nikolić
