Na putu preko Lužničke doline do Užica, na delu preko Trešnjice ovih dana se možemo suočiti sa sopstvenim likom i naličjem. Radili ne radili, trudili se ili ne, nama izgleda, u celini pomoći nema. Ono što je već godinama svakodnevnica i teme zbog kojih smo počeli da izbegavamo jedni druge jeste nemaština i težak položaj društva i nas u njima. Ne možemo više ni sami sebe da podnesemo jer pričamo jedne te iste priče. A radimo li jedno te isto? Izgleda da radimo i zbog toga i imamo takve priče.

Uprkos tabli, koja jeste postavljena na drvetu malo dalje od puta, ali i uprkos savesti za koju valjda ne bi trebalo da imamo tablu, nesavestan i nemaran sugrađanin izručio je smeće na zelenoj površini pored asfalta, rešio se svoje muke i ostavio muku svima. Uzalud priče o kontejnerima, deponijama, godinama koje su potrebne da se otpad u prirodi razloži, o deci i unucima koji će tek osetiti posledice zagađenja! Uzalud priče o finansijskim teškoćama grada i države, koji i nađu sredstava da plate radnike  i kamione da bar jednom godišnje otpad i smeće pobacano pored puteva sakupi i transportuje na deponiju, izgleda da to pojedinca ne dotiče. U ovom slučaju, nešto više od kilometra je trebalo preći do prvog kontejnera! Jeftinije je valjda da grad ponovo plati nego trošak goriva i amortizacija, vreme da se ne računa kad je u pitanju ovaj  pojedinac i njegovo prevozno sredstvo.

Jedino što revoltiran građanin, koji dotičnog krivca nije uhvatio na licu mesta, pored nerviranja i ozlojeđenosti može da uradi jeste ono što je neko već uradio– na mestu pored izručenog otpada na parčetu kartona napisano je Sram te bilo! Da li će to biti dovoljno za neki sledeći put ili nekog drugog neodgovornog sugrađanina? U svakom slučaju, zadovoljstvo je videti da ovim natpisom dokazujemo da ima još i svesnih i savesnih!

M. N.