Šah, pisanje pesama, pripovedaka, čak i pozorišnog komada, gluma, muzika, planinarski biciklizam, tenis, stoni tenis…nabrajanje zanimanja u igri asocijacija, verovatno bi za odgovor imalo da se radi o hobijima ili kako popuniti slobodno vreme. Ako bi se sva ova nabrajanja vezala za ime Radovana III Jovičića, učenika II 4 Medicinske škole, onda bi to, pored školskih obaveza na smeru –labaratorijski tehničar, dobilo konkretno značenje u smislu uspeha i priznanja, nagrada, a pre svega ličnog zadovoljstva koju oseća mlad, svestran čovek koji ima i želi da razvija svoja interesovanja i talente. Radovan nije Radovan III da bi se ljudi zamislili ili nasmejali sećajući se pozorišnog komada Radovan III, već, kako on kaže– da bi se znalo da je nastavak potomstva Jovičića!

Ono što se, s listom Radovanovih aktivnosti nameće kao pitanje je –kako se sve stigne, odakle takva energija?

— Potrebna je samo volja. Kad bi ljudski um bio svestan za šta je sposoban, svašta bi bilo. Kao što je govorio Mohamed Ali: „kad je buđav hleb mogao postati penicillin, zašto i ti ne bi mogao postati nešto?”—kaže Radovan III.

Mnogi njegovi radovi od pesama do pripovedaka su objavljeni, vredno je pomenuti da su tu Zbornik Književnog kluba Rujno, čiji je Radovan član, pa do Oksfordovog leksikona. Mnogo mladih ljudi kaže da piše za sebe, ne pominjući da ih strah od toga da iznesu svoje mišljenje sprečava da sa tim radovima izađu u javnost. Na pitanje da li je potrebna hrabrost da se svoj rad obelodani svima, Radovan III  ima kratak odgovor:

—Ne, potrebno je da imate lično mišljenje. Imam lični stav po svakom pitanju, od umetnosti do društvenih zbivanja i čvrsto ga se držim. Retko kad se predomišljam.

Da li ti se nekada, kao mladom čoveku, čini da te stariji ne razumeju?

— Ne, naučio sam sebe važnoj lekciji– tuđe mišljenje me ne zanima. Svako ima pravo da misli šta hoće i to ne osporavam, ali nikada me, lično, neće doticati ničije mišljenje. Volter kaže:„ne slažem se ni sa jednom rečju koju izgovoriš, ali do kraja života ću braniti tvoje pravo na njih!”.

Radovan III na jednoj od proba Dramske sekcije Medicinske škole

A ako se desi da su to predlozi, kritike, sugestije starijih kolega koji na primer, pišu, isto kao i ti?

— Kritika je uvek dobrodošla. Kako pozitivna, tako i negativna . Sve uvažavam. Ali , kao što sam već rekao, kritika je samo predlog koji ću prihvatiti ili odbaciti.

Družiš se sa puno mladih, talentovanih ljudi. Da li se međusobno podstičete u radu?

—Da, imam veliki krug talentovanih prijatelja.  Poštujem svaku osobu sa zrelim i čvrstim karakterom, svakoga za koga se može reći da je vlasnik sopstvenog mišljenja i pogleda na svet, pod uslovom da možemo verovati jedni drugima, raspravljati se a da to ne pređe u svađu, pevati, smejati se…Za takve ljude znam da možemo biti prijatelji. Što se tiče međusobnog podsticanja u radu, to zavisi, rečeno šahovskim terminom od „konkretne pozicije”.

Osvojio si puno nagrada, kako onih koji se tiču knjiženog rada, rada u Dramskom studiju Medicinske škole, šahu…Kako one doprinose tvojoj afirmaciji?

—Ja sam, između ostalog, sportista. Na sve svoje obaveze u životu gledam kao na veliku borbu u kojoj treba pobediti. Poznato je da se obaveze dele na one koje želimo i one koje moramo da izvršimo. Svaka pobeda je lepa, na šta god se odnosila. Tako sam našao „sistem” da svoje obaveze posmatram kao borbu, a cilj je– pobeda. Tako mi je lakše da radim ono što mi se inače ne radi ili, što, čak i mrzim da radim. Iako sam šahista, matematiku mrzim! Međutim, vežbam je jer mi je jedan do školskih predmeta koji se računaju za prijemni ispit na fakultet.  A što se tiče konkretnih nagrada, ona je samo mali znak pažnje koji me podseća na pobedu. Najbitnija nagrada je ono što osećam kad pobedim. Ipak, lepe nagrade su mi jako drage, pogotovo ako su u pitanju knjige!

Za šahovskom tablom

Napisao si i dramski komad Bum Bum, za koji čitaoci i kritičari kažu da kritikuje društvo. Kakvo bi, po tebi, društvo trebalo da bude?

—Ne postoji idealno društvo, a kad bi postojalo bilo bi dosadno. Dramu Bum Bum, sam napisao za pet dana u nameri da ćemo je raditi kao predstavu u Dramskom studiju. Posao pisca je da napiše priču i naravno, nešto kaže. Kritičari su ti koji otkriju šta je napisano, šta koji motiv znači, šta je pisac hteo reći itd. Nekada se pisac i sam začudi sposobnosti kritičara da „razume tekst” bolje od samog pisca. Meni je jedini cilj pisanja te drame bio da bude smislena celina koja će biti smešna publici.

Koje omiljene knjige, pisce bi izdvojio?

—Ima više dela koja su na neki način uticala na formiranje moje ličnosti. Pre svega Mali princ i Zemlja ljudi velikog francuskog pisca Egziperija. Zatim, Dojlov Šerlok Holms, koji me je i uveo u svet književnosti i kroz to delo trenirao sam mozak na konkretno razmišljanje. Tu su i Dostojevski– Idiot, Gete– Faust, Bulgakov– Majstor i margarita, Selimović– Derviš i smrt, Tvrđava, Ostrvo, Selindžer– Lovac u žitu , i još mnogo njih.

A pozorišne predstave, s obzirom da si često u Pozorištu?

— Najlepša predstava koju sam ikad gledao je Ko sem bil mrtev, Slovenačkog „Gledališča Drama Ljubljana”. Predstava u kojoj glumci ne govore, reditelja Ernesta Lubiča, čoveka koji je stvorio velikog Čarlija Čaplina. Neverovatna komedija bez reči, sa maestrom u uglu scene koji prati glumce na klaviru…Kao da gledate Toma i Džerija! Pamtiću još dugo Zločin i kazna koju je izvelo pozorište Gavella iz Zagreba na zadnjem pozorišnom festivalu u Užicu, kao Čarobnjak, Narodnog pozorišta Sombor, takođe sa Festivala, pa onda Buđenje proleća, našeg, užičkog pozorišta.

Za šta čovek koji više voli film ostaje uskraćen u odnosu na onoga koji više voli pozorište?

—Uskraćen je za jednu čitavu dimenziju!

M. Nikolić