Na istorijskim vrelima, burnim ili mirnim periodima Balkanskog prostora, srpski narod još uvek uči lekciju o zajedništvu i slozi kao jedinom mogućem načinu opstanka nacije. Prokletstvo našeg mentaliteta da sami sa sobom prvo zaratimo a onda se ujedinimo kad nas drugi napadnu, gorko plaćajući lekcije bratomržnje, uvek su najteže i s najvećim žrtvama u svakom pogledu snosile žene–supruge, majke, sestre…
Građanski sloj obrazovanih, patriotski svesnih izvan svega milosrđem i plemenitošću vođen, žena, predvođeni Nadeždom Petrović, Savkom Subotić, Ljubicom Luković, Delfa Ivanić, Persidom Prodanović uz podršku supruga, braće, sinova i prijatelja, 1903.osnovali su Kolo srpskih sestara, da bi bili „na polzu svom rodu”. Naziv ovog građanskog udruženja kumovan je od strane Branislava Nušića, koji je zajedno sa Ivanom Ivanićem bio urednik glasila „Vardar” izdavanom od strane Kola, od 1906. U početku, u skladu sa strogim patrijarhalnim nazorima na našim prostorima, u uslovima kada je Evropu tek provejavolo „žensko pitanje”, ovo udruženje je dočekano sa skeptičnim komentarima i sumnjom u njegove ciljeve. Nakon nekoliko godina pregalačkog rada kada su se pokazali prvi rezulati rada Kola, od obrazovanja žena putem tečajeva – tkački, veziljski, krojački, za uređenje kuće, negu dece, čak i osposobljavanje žena za bolničarke što će se u kasnijim ratovima pokazati kao izuzetan doprinos, omogućilo je članicama Kola da budu prihvaćene kao jedan od činilaca društvenog razvoja.
Polazeći od osnovne ideje da je žena, prevashodno kao majka, ta od koje deca dobijaju osnovno znanje i upustva za život, da će, ukoliko je ona na višem obrazovnom i materijalno nezavisnom nivou, time dobiti cela porodica a tim i društvo, Kolo je vrlo brzo dobilo ne samo na značaju i popularnosti nego su se stavovi istaknutih članica Kola uklapali u vodeće društvene smernice Srbije, a od ujedinjena 1918. i u ostale delove Kraljevine. Pred početak drugog svetskog rata Kolo srpskih sestara je imalo 146 odbora širom Kraljevine jugoslavije. Komunističke vlasti, 1946. hapse tadašnju predsednicu Delfu Ivanić i Kolu zabranjuje rad, oduzima svu pokretnu i nepokretnu imovinu. Ponovno pokretanje rada Kola srpskih sestara , 1990. znači i ponovno pokretanje osnovnih načela i ciljeva rada u novim uslovima.
Istorija Kola srpskih sestara u Užicu počinje u junu 1921., nizom kulturno prosvetiteljskih i humanitarnih aktivnosti prekida se za vreme komunizma i ponovo obnavlja. Nekoliko zanimljivih detalja iz perioda rada Kola vezanih za užički kraj pre drugog svetskog rata je osnivanje ćilimarske radionice 1925.g. sa željom „da se ovaj kraj, u kome se vrlo rado tka i za to ima dovoljno uslova, prosveti u izboru šara i načina tkanja koji se u svetu priznaju kao savršeni.” Za taj poduhvat, Kolo srpskih sestara je angažovalo majstora Jemenina koji je „znao tkanje čupavih smirna ćilima” i nakon tri meseca rada, u ćilimarskoj radionici urađeno je „trideset ćilima i dvokrilne zavese na dva prozora najlepše izrade”.
Osim ovog, još jedan, ali ne i jedini, vredan pažnje je poduhvat Anke Jovanović koja je Kolu zaveštala svoju kuću u kojoj je otvoren internat za četiri siromašna učenika srednjih škola, čime su pored smeštaja imali i „ogrev, osvetljenje i higijenski nadzor”. Uz ova sećanja vredna pomena i uzora za sve aktivnosti današnjeg Kola su i stalni napori u pružanju pomoći starim, bolesnim, nemoćnim, nevoljnicima i stradalnicima, humanitarne priredbe, kostimirane zabave sa lutrijom, balovi ..na kojima su se svi prikupljeni dobrovoljni prilozi umeravali tamo gde i kome su bili najpotrebniji u datom momentu. Uz to, Kolo je organizovalo besplatne nabavke sadnica voća siromašnim seoskim domaćinstvima, pokrenulo osnivanje prvog obdaništa.
Slobodanka Mira Stanković Ćirković, predsednica Kola srpskih sestara Užica
Predsednica Kola srpskih sestara Užica Slobodanka Mira Stanković Ćirković, ovih dana, zajedno sa sestrama Kola, u malom prostoru u delu Parohijskog doma, u gomili naslaganih kutija sa odećom i posteljinom pristiglom iz Australije koja će se po unapred prikupljenim spiskovima deliti od 1.februara, rado je podsetila na neke od dosadašnjih aktivnosti Kola u Užicu:
— Humanitarni rad je nešto što je u osnovi aktivnosti Kola srpskih sestara. Zahvaljujući užičkom Kolu, svetski poznata humanitarna oranizacija „HELP” je 2000. došla na prostore Srbije i tada je u Užicu podeljeno 1351 tona hrane, 31 tona odeće, 152 tone higijenskih sredstava. Nakon Užica, mreža pomoći je raširena u svim regionima naše zemlje — priča Stanković Ćirković i dodaje:
—Nakon progona Srba na Kosovu, 17. marta, prikupile smo 4, 5 tone pomoći u osnovnim životnim potrepštinama i nas tri smo bez ikakvog obezbeđenja tada otpratile pošiljku na Kosovo. Potresne slike ljudi u učionicama, zajedno i muškarci i žene i deca, kreveti na spratove dokle je moglo da se nadogradi u visinu, lica tih ljudi po kojima se vidi da nisu bili na dnu socijalne lestvice u tom malom prostoru, prigrnuti odećom koja im se našla u dohvatu ruke kad su odlazili iz kuća, kako čekaju svoje dnevno sledovanje hrane u vidu jedne konzerve su nešto što vam se toliko ureže u sećanje da su ta lica često i kasnije mnogo puta prosanjana. Ovde u Užicu imamo odličnu saradnju sa školama koje nam dostavljaju spiskove socijalno ugrožene dece ili porodica, sveštenici po parohijama takođe imaju uvid u materijalno stanje ljudi, tako da na osnovu spiskova i prikupljene pomoći, bilo od građana Užica i okoline, bilo iz dijaspore, preusmeravamo sve što smo u mogućnosti da prikupimo. Sva dokumentacija je transparentna, godinama pedantno vodimo evidenciju o prikupljenoj pomoći, i raspodeli, uz potpise ljudi koji su tu pomoć preuzeli, bilo da su u vidu odeća, obuća, hrana, posteljina, ćebad, sredstva za higijenu, lekovi, medicinska oprema koju smo u više navrata donirali Opštoj bolnici u Užicu. Mnogo je zloupotreba bilo, što se tiče, humanitarne pomoći u godinama koje su iza nas, tako da nam u tom pogledu ne treba ni najmanja senka sumnje u ispravnost našeg rada. Iz opštinskog budžeta dobijamo nešto sredstava koliko nam po odlukama opštinskih organa pripada, i o tim sredstvima vodimo najpedantniji mogući pregled, iz koga se, uz priloženu dokumentaciju o nameni, a najčešće su to lekovi i pomoć za operacije najugroženijih sugrađana vidi kako su sredstva utrošena.
Kolo Srpskih sestara je uvek bilo posvećeno i kulturno prosvetiteljskom radu. Nedavno ste organizovali program povodom 200 god. rođenja Petra Petrovića Njegoša, literarni konkurs za učenike srednjih škola povodom proslave Materica, da li biste istakli još neke aktivnosti koje su u toku ili su uvek aktuelne za ponovno sprovođenje?
—U celoj ovoj situaciji u našoj zemlji, imajući u vidu vrednosti koje su se urušile, Kolo srpskih sestara ne može da reši probleme društva, ali može svojim prisustvom da ih ublaži, da ih nekada i predupredi, da ljudima pruži nadu da je neko pored njih. Problemi koji nas, kao društvo muče, nisu problemi u kojima Kolo mora samo da učestvuje, moramo svi da se osvrnemo oko sebe, od komšija, prijatelja, rodbine, pa do organizacija i institucija, ne možemo više da dozvolimo da probleme guramo pod tepih. Mnogi od problema koje muče naše društvo, od problema sa decom, odnosima u porodici, školi..umesto da se rešavaju na početku, kada ih je najlakše rešiti, pretvaraju se u i među vršnjacima. Moramo staviti do znanja roditeljima da postoje stručne službe, kao što su pedagozi po školama, Centar za socijalni rad, a ako ništa, o problemima treba popričati s prijateljicom, komšinicom, nekim od rodbine. Prošle godine smo organizovali predavanja na kojima su pored stručnih lica –pedagoga, psihologa, lekara, profesora srednjih škola, učestvovali i građanstvo, roditelji i učenici, sveštenstvo naše crkve. Ta su predavanja vrlo brzo nakon uvodnih reči počinjala da liče na žive diskusije na kojima su se kao iskre iznosile istine o pravoj prirodi i uzrocima problema u porodici, u školi..To su postajali iskreni razgovori kao kad pričate s prijateljima o uzrocima, iskustvima, posledicama različitih oblika odnosa i ponašanja koji iz toga proističu.
Osim ovoga, jako smo ponosni na akciju koja se od prošle godine sprovodi u školama u kojima se uči nemački jezik. To su osnovna škola Kralj Petar Drugi i Gimnazija, gde je pokrenuto, u saradnji sa nemačkim ministarsvom kulture i sa njihovim ostalim ministarstvima da učenici koji pohađaju časove nemačkog jezika dobijaju besplatno udžbenike i nastavna pomagala iz Nemačke a predavači besplatnu edukaciju u Nemačkoj. Višestruka je korist ovog programa jer, pored kvalitetnije nastave, učenici dobijaju mogućnost da, ukoliko se odluče da nastave školovanje u inostranstvu mogu da upišu više škole, univerzitete na nemačkom jeziku bilo gde u svetu bez polaganja prijemnog ispita. To je jedno veliko ulaganje u budućnost ne samo naše lokalne zajednice nego i čitavog društva. Već kad država teži ka Evropi, neka nam kadrovi i buduća inteligencija budu na vreme spremni za tu budućnost.
Pored prostorija, šta Vam naročito nedostaje?
— Prostorije su nam jako veliki problem i ne mogu da shvatim, uprkos rezultatima aktivnosti Kola, koje je građansko, nepolitičko, versko, nacionalno, feminističko ili šovinističko udruženje, da Grad nema prostorije gde bi imali osnove uslove za rad. Nama je stvarno potrebno, s obzirom da nas ljudi zovu i za pomoć a i za priloge, svakodnevno dežurstvo pored telefona, interneta. Nekada nismo u mogućnosti da pomognemo, ali ima toliko ljudi kojima je razgovor koji pruža nadu, informaciju o mogućnosti kad i šta ćemo moći da uradimo od velikog značaja. Osim toga, ranije smo mogli, i bila je praksa da Kolo srpskih sestara stipendira nekoliko najboljih učenika koji nemaju materijalnih uslova za studiranje, ali u ovo vreme krize novčani prilozi su se značajno smanjili. No, trudimo se da, barem nekim akcijama Kola prikupimo koliko bilo sredstava bar za neke jednokratne pomoći, koliko smo u mogućnosti, a i sestre često između sebe prikupe onoliko koliko mogu, bar povodom značajnijih datuma ili praznika.
M. Nikolić
