Na odbojkaškom terenu, Suzanu Ćebić, libera reprezentacije Srbije i Lokomotive iz Bakua je lako prepoznati, što zbog druge boje dresa, ali i po požrtvovanosti, borbenosti, brzim i spretnim reakcijama. Za svu tu borbu nagrade su stizale u vidu trofeja koje je osvajala sa reprezentacijom Srbije i klubovima Crnokosa, Jedinstvo, Tenerife,  Metal Galacij i Suhl. Iako Azerbejdžan ni Baku nisu turističke destinacije o kojima maštamo, Suzana se odlučila da i ovu sezonu provede u Bakuu, samo je iz Rabita Bakua, prešla u Lukomotivu. Za sajt Ero pričala je o novom klubu, kako se posle teške bolesti vratila na teren, ali i kako nije očekivala ovakvu karijeru, na koju je ponosna.

Novi klub u kojem igraš je Lokomotiv iz Bakua. Koliko si zadovoljna ekipom, trenutnim rezultatima i kakva su očekivanja kluba u narednoj sezoni?

—Obzirom da smo odigrali samo tri utakmice, i da već neko vreme imamo pauzu, teško je reći bilo šta o rezultatima. Ekipa je dobra, ima dosta kvalitetnih igračica i imamo potencijal da napravimo dobar rezultat. Klub želi da osvoji CEV Kup i prvenstvo. To su neki ciljevi, a videćemo koliko mi možemo. Ima dosta da se igra, sezona je duga i verujem da ćemo biti najbolje kada je najpotrebnije.

Kada napraviš manju retrospektivu karijere, kako ti izgledaju odbojkaški počeci u rodnom Kosjeriću? Da li si maštala o odbojkaškoj karijeri i da li si mislila da ćeš jednog dana ostvariti sve te uspehe?

—Počela sam da treniram odbojku u osnovnoj školi, tada sam više nastupala za školsku selekciju. Kada sam krenula u srednju školu, napravila sam malo veću pauzu, jer nisam mislila da ću odbojku shvatiti toliko ozbiljno. Ali sve se nekako promenilo,i počela sam profesionalno da igram. Nastupala sam za  „OK Crnokosa” i maštala da igram u nekoj jačoj ligi, da igram za reprezentaciju… Ali definitivno nisam očekivala ovakvu karijeru, na koju sam ponosna.

Pozicija libera, na kojoj igraš je izuzetno zahtevna. Koliko te borbe, požrtvovanosti, truda koji pružaš na terenu ima van terena?

—Po prirodi sam borac, i samim tim prihvatam sve izazove. Bez obzira da li je sport u pitanju, ili nešto drugo. Ne odustajem od onoga što sam zacrtala, i borim se do kraja.

Ponekad radni dan sportiste može da postane monoton, treninzi-utakmice-kuća. Kako ti uspevaš to da prevaziđeš i u čemu nalaziš motiv za dalje bavljenje odbojkom?

—Trening-kuća-trening-kuća-utakmica, i tako dan za danom, sve isto… Prilično je monotono, ali uvek ima neki cilj ka kome se ide, pa se svaka kriza prevaziđe. Dosta je truda, odricanja, ali se na kraju isplati.

Sa reprezentacijom Srbije si ostvarila mnogo uspeha. Koji je recet za sve te rezultate? Koliko ti znače osvojene medalje?

—Igrati za reprezentaciju je nešto posebno, zaista, nešto što sanja svaki sportista. A samim tim svaka medalja ima poseban značaj. Za mene su te medalje osvoje sa selekcijom Srbije najdraža odličja u karijeri. Naše medalje su posledica velikog rada, odricanja i želje za uspehom.

Proživela si pre četiri godine veoma težak period, lečeći se od lajamkse bolesti. Uspela si posle svega da se vratiš na teren i u pravu formu.

—Mislim da mi je ta čuvena godina, najteža u karijeri. Jako je teško za profesionalnog sportistu, da bude udaljen od terena, na duži period. Sam taj period je bio iscrpljujuci i sa mnogo stresa. U samom startu, doktori su mi rekli da budem strpljiva, jer će oporavak biti duži, jer je  sve otkriveno na vreme, pa mi je to ulilo nadu da će sve biti kako treba. Srećom, nije bilo nekih velikih posledica, i evo mene i dalje na terenu.

Šta je to što ti je sport omogućio, a što ne bi najverovatnije ostvarila da se ne baviš odbojkom?

—Zahvaljujući odbojci dosta sam putovala, upoznala dosta različitih ljudi, kultura, i to je jedna od lepših strana sporta.

Mnogo si putovala, obišla dosta gradova i zemalja. Koja je na tebe ostavila najveći utisak?

—Definitivno Japan. Imala sam priliku da ga posetim više puta, i svaki put me oduševi. Zaista izgleda fenomenalno.

Azerbejdžan i Baku nisu destinacije koje bi rado odabrali da posetimo. Šta nam ti možeš reći o toj zemlji i ljudima? Kako si se ti snašla?

—Istina da Azerbejdžan ne zvuči primamljivo, ali Baku dosta fino izgleda. Centar je mnogo lep, i imam utisak da se menja iz dana u dan. Sigurna sam da će za koju godinu, biti jedan od modernijih gradova. Ljudi su ljubazni i uvek spremni za razgovor. Čovek se na sve navikne, obzirom da ima dosta ljudi iz Srbije, sa prostora bivše Jugoslavije, pa je to olakšavajuća okolnost. Još uvek pokušavam da se naviknem na saobraćaj, koji je prilično haotičan, to mi je jedini problem.

M. H.