Osim Holivuda, svi gradovi na ovom svetu leže na temeljima sela. Istorijska i civilizacijska osnova je takva da se ne može poreći makar i po cenu snobovskog i malograđanskog stida. Obraz tog stida jedino može izbeleti tekovina savremenog kapitalizma i modernog razvoja kojom se štošta opravdava – „Ceo svet kao globalno selo”. Nije nama toliko problem što smo svi većinom sa sela, bar u bližoj generacijskoj istoriji, problem nam je što je selo protumačeno viđenjima nekih medijskih kreatora postalo sastavni deo mentaliteta unutar modernih betonskih stanova u kojima, živeći kao u golubarniku, stanovnici naših gradova na pripadnike ruralnih sredina gledaju kao na kreature, tipične karikaturalne likove u tipičnim situacijama izdvojenim od realnog života onakav kakav jeste.
Gledajući filmove od posle komunističke revolucije i Drugog svetskog rata, selo se u filmove uselilo ili kao deo pejzaža rata ili kao forma obrade književnih klasika. I to je donekle bila jedna realna slika sela, ako se zanemari epopeja partizanskih filmova i specifičan odnos tadašnje politike prema načinu na koji se trebaju snimati filmovi.
Sve dok selo nisu dočepali mediji. Radio i televizija, svojim programima „Selo veselo”, „Zeleni kabare”, serijskim programom „Građani sela Luga”, filmovi „Siroma sam al sam besan”, „Put oko sveta” u kome Čkalja vodi čopor gegula na Divlji zapad, stvaraju degradirajuću estradnu sliku seljaka veseljaka. Kao vetar koji gomila oblake tako se na naše medijsko nebo gomilaju slike seoskih šeretluka, sve o pasulju i slanini, seoskim đilkošima, snašama, dukatima i svekrvama, svadbama i ispraćajima….Gomilanjem dosetki i šeretluka kroz tipične likove koji se ponavljaju predvođeni velikanima našeg glumišta koji se i sami specijalizuju za živopisne karaktere jednog te istog medijskog sela koje postaje naše malo globalno selo. Stereotipe ne mogu da razbiju ni svetle ekranizacije naših književnih klasika, kao što je „Petrijin venac” Srđana Karanovića, koji biva poplavljen nabujalim poplavnim talasom Morave koja vodi u bezizlaz i ljude i životinje ovih prostora. Narodu srpskom, poteklom iz opanaka koji su se podobro impregnirali na stazama svinjskih čopora iz vremena Obrenovića koji su donosili kese dukata iz trgovine sa evropskom civilizacijom, ipak je prihvatljiviji bio taj humor, kikotanje podgurkivanje u rebra na račun nekog, čiji arhetip nosi u sebi. Priče o Sekuli koji se nebrojeno puta ženi sve kroz primitivističke peripetije jednog seljačkog duha, koji bi se mogao u realnom svetu naći u izdvojeni događajima, sabranim u jednu priču, zabavnim i laganim dosetkama prihvatljivim i za uzrast jednog osnovca postaju deo svenarodne kulture. Kako smo pustili Brenu kroz „Tesnu kožu” a zatim je prihvatili kao nacionalni simbol i mitsko uzdignuće naše kulture, tako smo i dočekali da većina stanovnika našeg malog sela zvanog Srbija postane jedinstvena u oceni da je „Otac na službenom putu”–„dobar film”, ali ga je nemoguće prepričavati u društvu, jer nije smešan i time nikako za svaki dan. Dobri, festivalski i svetski priznati filmovi postaju privilegija unutrašnjeg doživljaja pojedinaca u velikom ćutanju i velikom stidu neuklapanja u svakodnevne društvene obrasce ponašanja (življenja).
Svaki narod ima neku svoju kolektivnu manu ili vrlinu. Englezi imaju njihov ponos, Nemci principijelnost, Rusi osećaj krivice, Holanđani otvorenost i toleranciju, mi smo uvek imali sposobnost da se nekako i nečim opravdamo. Opravdavali smo i to što smo dopustili da nam turbo folk, laka komedija, crni humor i sprdanje na sopstveni račun postanu dominantan iskaz i izraz kulture, potrebom „naroda” za malo zabave i opuštanja u uslovima ekonomske nestašice i političke impotencije. Opravdali smo da Sekula poraste u reditelja koji će kroz „Selo gori a baba se češlja” pokazati i srpskom seljaku nešto što jeste, a u stvari nije naše selo. Da nije glumačkih dosetki i nacionalne televizije koja je oberučke dohvatila i uvrstila u svoj program „serije rekordne gledanosti” ovu priču koja ne odmiče od seoskog čučavca, ni naši seljaci ne bi znali da su toliko groteskni u očima medijskih moćnika. Da nismo povodljivi kao nacija, a pri tom i toliko spremni za samosažaljenje u opravdavanju ne bismo dopustili da nam se „Farma” useli u gradske sredine, među ljude koji ne znajući šta da rade s viškom slobodnog vremena, gube i vid i sposobnost zdravog rasuđivanja, ubijajući ga televizijskim finansijskim marifetlucima. Istini na volju, pravi srpski seljak nema vremena za gledanje takvih programa, tako da je pravo stanište seoskih saga medijskih kreatora postao grad.
Ne stavljajući previše prst na čelo, jer su nam prsti već decenijama oduzeti od ispunjavanja glasačkih listića i čačkanja ušiju u neverici da se od prošlih izbora do ovih današnjih koji slede sutra ništa nije promenilo, u toj otupelosti i za nas same i sudbinu, prenebregnuli smo i razlike između sela i „Sela” i svi postali stanovnici globalnog grada Srbije (kad svo već i onako prihvatili činjenicu da nam sela odumiru). Pri tome smo zaboravili kakvo li smo mi selo u Globalnom selu u kom živi ceo svet.
Milunka Nikolić
