Nakon prva dva dana Jugoslovenskog pozorišnog festivala, publika, iako blago razočarana, napunila je i ovog trećeg dana salu Narodnog pozorišta sve u očekivanju čuda koje bi opravdalo naziv i očekivanja od jednog Festivala. Desio se „Čarobnjak”, Narodnog pozorišta iz Sombora, po tekstu Fedora Šilija, a u režiji Borisa Liješevića.
Za tekst mladog pisca, režiju i glumu, sveukupan utisak publike je prosečna ocena glasova –4,59. Konačno, publika je odahnula, komad koji svojom magijom ponese gledaoca, jedno čarobno stanje o kome se ne razmišlja, već uživa. Moguće da smo se prva dva dana umorili od moralnih pouka, civilizacijskih i evolucijskih fenomena, preispitivanja i mučenja svesti i savesti, tako da nam je somborski „Čarobnjak” došao kao melem za izmrcvarenu svakodnevnicu i satisfakcija za trenutke uzdržavanja i držanja istine o odgledanom na pristojnoj distanci.
Mladi pisac Fedor Šili retorikom svojih likova vraća nas u vreme spomenara, kada se čitala klasika, biran vokabular, vreme kada je knjiga bila simbol prosvećenosti, a ne posećenosti trafika na kojima se danas prodaju. Inspirisan delima nemačkog klasika Tomasa Mana, vodi nas u jedan svet u kome se mešaju fikcija i stvarnost i to u takvom obliku da u trenu mogu promeniti uloge i da na kraju i jedna i druga mogu biti realna stanja. Istovremeno, osim glumaca Saše Torlakovića (Tomas Man) i Radoja Čupića (Hajnrih Man) ostalo troje imaju višestruke uloge koji su u jednom trenu istorijski i biografski momenti Tomasa Mana, a u drugom fikcije stvaraoca. Bilo kog stvaraoca, čak i pisca komada, jer samo stvaralaštvo je čarobna smeša realnosti i iluzije.
Na početku predstave, Svetozar Cvetković (Gete/Semjuel Fišer), pali svetlo na sceni i traži od publike da uključi mobilne telefone i sva čuda elektronike koja imaju sa sobom i koja svetle, i da pogledaju po pozorišnoj sali „kako to divno izgleda”. Valjda nam je time nagovestio konfučijansku misao „Bolje upaliti malo svetla nego čekati veliku vatru”. Zatim moli publiku za saradnju jer je aktivno učešće publike zahtev za uspeh predstave.Gledalac iz prvog reda je zamoljen da pročita prvih par redova predstave, čime je i publika usmerila svoju pažnju na aktivno učešće u komadu. I ovo učešće u tekstu je bilo neophodno jer su se likovi, budući da samo petoro glumaca tumači deset likova, od kojih samo dvojica ostaju stalni lik sve vreme, istovremeno su i san i java teatarske sadašnjosti, prošlost i sadašnost glavnog lika.
Pri tome u odsustvu bilo kakve scenografije mašta gledaoca mora zamisliti i učionicu u školi, i kancelariju i radnu sobu i Veneciju i sve ono što priča donosi sa sobom. Zanimljivo je i da se Tomas Man gotovo statičan na sceni, svi ostali likovi ili se preobražavaju ili menjaju položaje u skladu sa radnjom. Tatjana Šanta Torlaković (Marija Albreht/Katja Man/ Mihail Man) menja tri starosna doba i dva pola, pri čemu je u ulozi Marije jedan san, fikcija, a u ulozi Katje Manova realnost.
Tomas Man kao veliki stvaralac, u uobličenju koje mu je dao Fedor Šili, od đačkih dana zna da će biti pisac, da će napisati velika dela, a u tome mu moralno i emotivno uporište daje Gete, koji živi u njegovim snovima. Zanimljivi su delovi kad na Manovu akciju Gete iz snova ima konstatacije „Gete je ljut” ili „Gete je povređen” kao reakcija savesti. Bilo bi dobro kada bi svaki čovek bio svestan reakcije savesti, naravno ukoliko je savest dovoljno čvrsto ukorenjena moralnim vrednostima. Životne muke koje Man prolazi su kombinacija likova i događaja i iz Geteovih romana (Patnje Mladog Vertera,Faust) a i iz Manovih dela (Tonio Kreger, Budenbrokovi, Čarobni breg ). Sam Manov brat je njegov antipod, iako u realnosti nije bilo tako, ovde je prikazan kao zavist, ljubomora, pakost, mada to u suštini i ne mora biti lik Hajnriha Mana već ona mučna strana većine genija u vidu samoispitivanja, procenjivanja vrednosti tokom stvaranja, kao i podcenjivanje stvorenog dela u težnji za savršenijim. U toku jedne scene, na binu se penje pisac Fedor Šili, koji prekida tok predstave rečima da je te delove hteo da izbaci a da mu to reditelj i glumci nisu dozvolili (nakon predstave objasnio je da je to i stvarno bilo tako i da su ga u toj debati pobedili i ponudili mogućnost da učestvuje u predstavi i da to i sam kaže).
U predstavi se dotiče i istorijski trenutak početka nacizma u Nemačkoj i Manova razočaranost u naciju koja je fašizam podržala, njegov emigranski život u Švajcarskoj. Kao glasnik nacizma pojavljuje se Hans Gerling Mlađi ( u tumačenju Marka Marković koji igra i Hansa Gerlinga i Mihaila Mana u zrelom dobu), sin Hansa Gerlinga nastao po liku iz romana Tonio Kreger, a koji je i simbol sina raskošnog, razmetljivog, sigurnog u sebe čoveka više klase personifikujući i tadašnji duh Nemačke koja se odriče svog pisca i svih onih koji je ne pridržavajući spaljujući i uništavajući njihova dela, brišući njihova imena sa liste građana Nemačke.
Psihologija se oduvek mučila da odgonetne misterije genija. Šili i ova predstava to prikazuju bez nepotrebnog mučenja. Tomas Man je genije koji je ceo svoj život podredio stvaralaštvu i koji ne haje za žrtve. On je zaprosio Klaru nudeći joj dobro plaćen ali i zahtevan posao– „da bude supruga”,njemu su deca teret jer ne može da stvara u galami i neredu, kad počne sa radom deca moraju biti u krevetu, a sinu Mihailu govori da mu je teret i da mu se najmanje obradovao kad se rodio. Ta žrtva i podređivanje porodice njegovom stvaralaštvu ide dotle da ne ide na sahranu svog sina koji je izvršio samoubistvo. U tom trenutku, on postaje svestan da je ispunio svoj put stvaraoca ali da je izgubio običan život, da je daleko i od žene i od dece i da ničim nije učestvovao u njihovim životima i pita se koji od ta dva puta je pravi. U tekstu se kaže –„Neki ljudi su osuđeni da lutaju, jer za njih i nema pravog puta”,a to da nema pravog puta odjekuje kao večito preispitivanje bez pravog odgovora.
Preplićući sloj preko sloja, sve to obavijajući pesničkim čvrstim rečenicama, „Čarobnjak” nas je ovo festivalsko veče odveo na put mašte koja se ne gubi u crnim zavesama scene.Čvrst dijalog to ne dozvoljava. Ali nas vraća u vreme knjiga koje se posle čitanja preslišavaju po glavi, kao što će i ova predstava obezbediti sebi mesto u sećanju svakog gledaoca.
Hvala somborcima za vraćenu nadu u suštinski smisao teatra!
Milunka Nikolić
