U okviru 18. Jugoslovenskog pozorišnog festivala, prvog festivalskog dana na sceni Narodnog pozorišta Užice, publika je imala priliku da vidi predstavu „Kuhinja” Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banja Luke. Predstavu je režirao Mladen Materić, po drami koju je, na osnovu sopstvene ideje, pisao sa Piterom Handkeom.
Iščekivanja festivalske publike su bila jedno, rezultat predstave sasvim drugo. U malom procentu su se poklopila, što je pokazala i ocena publike koja je glasala posle predstave i dala prosečnu ocenu 3,14 na skali od 1 do 5.
Zašto se to desilo? Publika navikla na klasičan repertoar, nepripremljena na predstavu koja ćuti. Ne ćuti. Predstava govori pokretom, scenskim rečnikom pokreta, radnjom, muzikom iz off–a. Glumci su ti koji ćute. Ćute i osim niza zaključnih, simboličkih i meditativnih, pre bi se reklo metafizičkih rečenica govore stanje. Stanje uma. Stanje događaja. Stanje vremena. Sve ostalo je ispričano nemim ustima uz scenski pokret. Zato je i predstava, publici naviknutoj da se radnja odvija dijalogom ili monologom, izgledala monotona, jednolična i razvučena. Zbunjenost i samim smislom teme koju predstava nosi kod publike je ostala. Ono što su oči videle, um, bez aktiviranog čula sluha, nije obradio.
Osnovna ideja predstave je porodica i njen opstanak kroz vreme. Ono što je svakoj porodici bitno je stanište, kuća. S tim polazeći od nas samih, svaka soba ima u sebi ličnost njenog korisnika, samo je kuhinja zajednička za sve članove. Od svitanja, jutarnjih rituala, prolaska kroz kuhinju i kada su članovi porodice na okupu pre odlaska na svoje dnevne obaveze. Zatim poslovi ženskih članova porodice, svakodnevne aktivnosti spremanja obroka koji ujedinjuju celu porodicu u ritual zajedničkog ručka. I sva dnevna susretanja članova porodice imaju jedno jedino zajedničko mesto u kući, u kuhinji.
Kuhinja je i mesto gde se dele bitni događaji za porodicu, njene radosti i tuge, brige, problemi i rešavanje istih, susretanja i razlazi, bolesti, ljubavi, svađe, svadbe, sahrane, čak i teška vremena–i kad ničeg nema, i kad je hladno, ali i kad je naizgled sve po starom. Glumci scenskim pokretom, gestikulacijom, pantomimom iskazuju emocionalna stanja koja istovremeno prati i muzika i ton iz off–a, čak i je i promena scenske rekvizite u smislu saučesnika radnje.
U Materićevoj „Kuhinji” je nebitno u kom istorijskom periodu i u kojoj zemlji postoji porodica koja ima svoje jedino zajedničko mesto u kući. Sve jedno je da li je to palata, Titanik, ciganska čerga, da li se sa prozora vidi obala reke, pašnjak, sunce ili ništa. Jedno vanvremensko mesto u kome se sastaje i rastaje, odlazi u školu ili ratove, da li se u nju vraća pobeđen ili poražen. U kuhinji se rađaju deca, povijaju, stvaraju nade, razmišlja o svom najbližem, dočekuju i ispraćaju muževi i sinovi…A oni odatle mogu i u lov ili neki rat otići. I ako u tom nekom ratu ne poginu, u tu kuhinju, kod onih koji čekaju će se vratiti. Možda nije smeštena ni u jedan istorijski period, ali ta kuhinja, taj simbol zajedništva cele porodice, deli istoriju zajedno sa društvom u kome porodica opstaje, više ili manje srećno i složno zavisno od toga kako se sudbina kome nakloni.
Sama predstava je koncipirana kao mozaik. Sklapajući deliće radnje, sklapajući deliće vremena dobija se, tek na kraju jedna celina koja poručuje da dok je staništa ljudske zajednice i kuhinje kao zajedničkog imenitelja boravka i zajedništva jedinki, ima nade. Pre zavese na scenu se spušta par trešnji kao simbol obnavljanja, života.
Jedini problem ove predstave je publika koja se odvikla tišine i navikla da sluša jedino reči. Veliki izazov koji Materićeva predstava nudi je mogućnost igre. Udubivši se u scenski pokret, disciplinu malo zastupljenu na klasičnom repertoarskom pozorištu, do krajnjih granica mentalne i intelektualne sposobnosti postoji mogućnost stvaranja sopstvenog verbalnog tumačenja nas i naših bližnjih. To je velika čar koju svaki gledalac sebi može priuštiti nakon odgledane predstave prelistavajući ponovo taj mozaik pokreta koji je opisao celu jednu istoriju i ceo prostor naseljen ljudskom zajednicom.
Na konferenciji za novinare i razgovoru u sklopu Festivala, učesnici predstave su govorili o svom radu na postavljanju ove predstave. Svesni rizika da ih publika prihvati ili ne, svi su bili uporni u tome da u okviru jednog repertoarskog pozorišta naprave predstavu koja izlazi iz okvira klasičnog. Oduševljenje ponovnom vraćanju scenskog pokreta, aktivnom učešću muzike i scene uz odsustvo dijaloga koji je i njima samim predstavljao najveći problem i prepreku (jer naviknut, glumac ima potrebu da govori na sceni, pa ovo ćutanje koje je srž predstave i jeste za njih najveća kazna) napravili su sjajnu predstavu koja ima svoju publiku. Ovakve predstave i traže jednu specifičnu publiku. Ona koja je navikla na to da komunicira mislima, pokretima, pogledima….Reč dovodi do potrebe da se objasni, razjasni a to ne retko vodi u zbrku. Pažljivo čitanje pokreta nudi jedino istinsko tumačenje.
Milunka Nikolić
