Hor Viva vox izaziva pažnju i pravi sjajnu atmosferu gde god da nastupi. Na njihov nedavni koncert na Zlatiboru nije uticala ni nešto niža temperatura, neprimerena za ovo doba godine. Svojom muzikom zagrejali su i podigli na noge prisutne koji su uživali u a cappella izvođenju poznatih rok numera. Viva vox čine ljudi različitih zanimanja, ali ljubav prema muzici, pesmi, horskom pevanju koja ih spaja je duša i srce hora. Njihov koncert u Kombank areni pred prepunom salom, kojim su proslavili deset godina postojanja, dokaz je da su na pravom putu u poslu kojim se bave i da će za takvu vrstu muzike uvek biti interesovanja. O Viva voxu, njihovim nastupima, originalnosti, omiljenim pesmama za sajt Ero govori Milica Damnjanović, članica Viva vox hora.
Šta je potrebno da se organizuju inženjeri, arhitekte, pravnici, ekonomisti, farmaceuti, koji su članovi hora, u jednu skladnu, uspešnu, zabavnu, muzičku celinu i kako je raditi sa jednim takvim horom?
—Sve su to momci i devojke koji najviše od svega vole da pevaju, iako nas je život odveo na neke druge puteve na kojima smo gradili svoje karijere u različitim poljima. Nekima od nas je ovaj hor jedina oaza muzike u rutini svakodnevice, dok se drugi i pored Viva Vox-a bave pevanjem u muzičkim školama, akademijama, operama… Ipak, pevanje u Viva Vox-u je specifično jer izvodimo muziku kakva se u drugim horovima ne peva i sve to radimo na specifičan, nama svojstven, način. Zbog toga sam uverena da niko od nas ne bi mogao da zameni Viva Vox za neki drugi hor ili instituciju – to jednostavno ne bi bilo to. Viva Vox ispunjava neku jedinstvenu potrebu u nama.
Zbog čega ste odlučili da uplovite u vode tj pravac a cappella i započnete sa interpretacijama pop, rok i aleternativne muzike uz pratnju bitboksa?
—To se desilo potpuno spontano. Jedan od naših pevača, tada bariton, Tihomir Jovanić, otkrio je tehniku bitboksa, zainteresovao se i počeo da vežba. Danas je jako, jako dobar bitbokser i zapravo je naša najveća zvezda – ako je suditi po aplauzima koje dobija. Vremenom je još nekolicina pevača počela da vežba bitboks i danas imamo više opcija i kombinacija, ali Tihomir je bio prvi. Doduše, i pre njega smo već počeli da uplovljavamo u pop/rok vode, pa smo čak pokušavali da nastupamo sa bubnjem, ali to nije zvučalo kako treba. Nekako smo uvek težili tom pravcu. Uvođenje bitboksa je samo bilo trenutak kada su se sve kockice poklopile.
Šta je to što odlikuje hor Viva vox, šta čini njegovu dušu?
—Duša Viva Vox-a su ljudi koji u njemu pevaju i ljubav koju imamo jedni prema drugima. Upravo smo se vratili sa predivne turneje u Crnoj Gori gde smo se još jednom podsetili da smo mi, pre svega, jedno veliko i blisko društvo, koje igrom slučaja nastupa zajedno. Ne verujem da bismo mogli da budemo toliko uigrani da nije te lepe energije koja nas međusobno veže.
Vi ste sa klasičnog horskog pevanja, prešli na nešto originalnije-koliko je po vama danas u umetnosti, pa i u muzici važno biti inovativan, otići korak dalje?
—Publika je prezasićena informacijama, jako brzo upija trendove i podjednako brzo ih odbacuje. Mislim da je Viva Vox odavno prevazišao taj korak kada nas održava to što radimo nešto novo i originalno. Sva sreća da je tako, jer nam se nije desilo ono što se desi mnogim trendovima – da se istroše. Jedno vreme smo bili hit jer smo bili neobični, kako na domaćoj sceni tako i na svetskom nivou, ali u trenutku kada nam je zapretila opasnost da postanemo „prevaziđeni”, mi smo nastavili da radimo, vežbamo i trudimo se. Danas nas ljudi slušaju zbog energičnog nastupa i dobrog zvuka. Dakle, da, jako je važno biti inovativan da bi vas ljudi zapazili, ali to nije dovoljno. Tek kada vaša inovativnost preraste u instituciju možete reći da ste uspeli. Mi još uvek nismo došli do toga, ali rekla bih da se krećemo u dobrom smeru.
Numerama koje izvodite i birate trudite se da širite i društveno pozitivne vrednosti- koliko vam je to važno (što odabirom kvalitetne muzike na neki način utičete na muzički ukus javnosti) prilikom odabira pesama koje ćete obraditi i šta je to što još utiče na izbor numera koje će biti deo vašeg repertoara?
—Lavovski deo našeg repertoara je nastao na osnovu toga kakvu muziku privatno sluša velika većina hora. Počeli smo od ideje da pevamo ono što volimo, ali nuspojava toga je da sa ovom vrstom muzike upoznajemo publiku kojoj je zanimljivo naše izvođenje, iako inače slušaju neke druge pravce. Lepo je znati da smo možda predstavili neke bezvremene rok klasike nekome ko ih do tada nije čuo. Ako smo nekoga usput ubedili da proširi svoje muzičke vidike, utoliko lepše.
Koje pesme su na hor ostavile poseban utisak i koje pesme najradije pevate?
—Svaki član hora ima svoje favorite. Ja lično najviše volim kada izvodimo Feeling good, jer je taj aranžman baš po mom ukusu – energičan, harmonski kompleksan i nabijen emocijama. Što se tiče kolektivno omiljenih pesama, tu nekako idemo iz krajnosti u krajnost. Obožavamo da pevamo Killing in the name, jer tada možemo baš da „otkačimo” i pokažemo svoju „tvrđu” i žešću stranu. Potpuno suprotno tome, pesma koju često ostavljamo za kraj, stara narodna Ajde Jano, u nama budi najviše emocija, a čini mi se da slično utiče i na publiku.
Nastup u sali Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 2013. godine svrstao je hor među retke muzičare kojima je ukazana čast da tamo nastupe. Kako je na hor uticala ta situacija da ste se našli u ulozi ambasadora Srbije i šta je za vas bio najupečatljiviji detalj sa tog nastupa?
—Bio je to nestvaran trenutak. Tada smo još uvek bili prilično nepoznati i ne mogu da vam opišem koliko nas je iznenadio taj poziv. Viva Vox je i dalje bio nov na muzičkoj sceni i samim tim zanimljiv svakome ko je želeo da priredi nešto neobično i drugačije. Posle toga više ništa nije bilo isto. Kada smo se vratili u Srbiju odjednom su svi znali za Viva Vox, a mi do tada nismo ni bili u potpunosti svesni značaja svega što nam se desilo i što smo uradili. Kao najupečatljiviji trenutak svi pamtimo govor Ban Ki Muna pred početak koncerta. Sećam se neverovatne treme i zabrinutosti da li će sve proći kako treba. Na sreću, prošlo je odlično. Sjajno je kada otkrijete da pod velikim pritiskom možete da pružite svoj maksimum. Još jedan detalj koji ja lično nikada neću zaboraviti je široki osmeh crnkinje u svečanoj narodnoj nošnji iz prvih redova dok smo izvodili pesmu Baba Yetu na svahili jeziku. Ubeđena sam da je to njen maternji jezik i da nikada u sto godina nije očekivala da će ga čuti na koncertu jednog hora iz Srbije.
Održali ste mnogo koncerata u zemlji i inostranstvu. Koji je vama nastup poseban i zbog čega?
—Svaki od naših najvećih nastupa je bio je po nečemu poseban. Nastup u Ujedinjenim nacijama ne moram ni da navodim – jasno je da je u pitanju iskustvo koje se ne ponavlja. Koncert u Sava Centru 2011. godine bio je naš prvi samostalni koncert pred više hiljada ljudi, i to se pamti do kraja života. Koncert u Kombank Areni povodom desetogodišnjice hora je, opet, bio korak dalje. Lepo je videti da se u današnje vreme, kada Arenu mogu da napune uglavnom samo narodnjaci, toliki broj ljudi okupio na jednom mestu da bi vas slušao. To je podrška na kakvoj morate biti zahvalni. Sa druge strane, nastup na otvaranju Exit-a 2013. bio je specifičan jer nikada ranije nismo pred sobom imali toliko energičnu publiku, koja je igrala i pevala sa nama, skandirala, skakala na kiši… Slično je bilo i sa nedavno održanim nastupom na zatvaranju Sea Dance festivala u Crnoj Gori. Ipak, gde god da odemo i pred koliko god ljudi da nastupamo, uvek se trudimo da naš koncert toj publici ostane u pamćenju kao nezaboravno i posebno iskustvo.
Publika je hor odlično prihvatila. Koliko horu znači to što publika ume da prepozna i oseti pozitivne vibracije koje vi šaljete kroz vaše nastupe?
—Publika je ono što nas pokreće, kao i sve izvođače. Bez pozitivne reakcije publike teško je zadržati elan i volju u istoj meri. Imamo tu sreću da publika jako dobro reaguje na nas, i to nam daje vetar u leđa.
Šta je to što inspiriše hor Viva vox da stalno ide korak napred, da na svakom kocertu dajete više, da imate zanimljive koreografije?
—Uvek želimo da prevaziđemo sami sebe. To je česta pojava kod svih kreativaca i interpretatora. Kada dođete do nekog nivoa, iako vam je taj nivo nekada delovao nedostižan, odjednom vam se čini kako to nije dovoljno dobro i kako morate još da radite i trudite se da biste bili još bolji, još zanimljiviji. S jedne strane, to je prokletstvo, jer nikada ne možete biti sasvim zadovoljni sobom. Ali, s druge strane, ovakav stav je neophodan da bi se stalno išlo napred. Kada čujete pozitivne kritike publike koja vas podržava, bude vam jasno da je sav trud ipak vredeo.
M. Hobetko tekst, foto: arhiva Viva vox, slike sa koncerta u Kombank areni
