Večita trka rasta plata i cena hrane
Cene hrane u Evropi nikada nisu bile veće, ali ni razlike među zemljama nisu bile izraženije. Dok se u nekim državama osnovnim namirnicama prilazi sa punim džepovima, u drugim one predstavljaju svakodnevni ekonomski izazov za domaćinstva. U Srbiji, građani sve češće suočavaju sa paradoksom gde plaćaju cene koje liče na evropske, dok im primanja zaostaju za tim trendom. Ova disharmonija pokreće pitanje od fundamentalnog značaja: može li kućni budžet ikada izaći kao pobednik u ovoj večitoj trci?
Evropska slika: Jedan kontinent, dve stvarnosti
Ako bismo prosečnoj evropskoj korpi hrane dodelili vrednost 100, slika koja se otkriva je izuzetno fragmentirana. Na jednom kraju spektra nalaze se zemlje poput Švajcarske, gde je ista korpa vredna preko 160, ili Norveške i Danske sa vrednostima od 131 i 119. Ovde, iako su primanja visoka, troškovi hrane i dalje predstavljaju značajan, mada manje osetljiv, deo budžeta. Nasuprot tome, zemlje kao što su Severna Makedonija, Rumunija ili Bosna i Hercegovina imaju korpu hrane koja je za 25 do 27 odsto jeftinija od evropskog proseka. Međutim, ova brojka sama po sebi nije dovoljan pokazatelj blagostanja, jer mora biti posmatrana u odnosu na visinu primanja koja u ovim zemljama značajno zaostaju za zapadnoevropskim standardima.
Pozicija Srbije: Ispod proseka, ali iznad mogućnosti
Srbija se na ovoj skali nalazi na vrednosti od oko 96, što je tehnički nešto ispod evropskog proseka. Međutim, ova naizgled povoljna pozicija je varljiva. Kako naglašava ekonomistkinja Radojka Nikolić, urednica časopisa „Ekonometar” i “Biznis”, prosečne cene hrane u Srbiji su na nivou proseka Evropske unije, dok je prosečna plata tek oko 53 odsto evropskog proseka. Ovaj disparitet otkriva suštinu problema: domaćinstva u Srbiji moraju da izdvoje neproporcionalno veći deo svojih primanja za osnovne životne namirnice, što drastično ograničava njihovu kupovnu moć za ostale robe i usluge, od obrazovanja do kulture i rekreacije.
Hronologija krize: Od pandemije do danas
Koreni sadašnje situacije mogu se pratiti od perioda pandemije kovida 19, koja je pokrenula lanac poremećaja u globalnim lancima snabdevanja i potražnji. Nikolićeva podseća da je 2020. godine inflacija u Srbiji iznosila tek 1,6 odsto, a rast cena hrane čak 0,2 odsto – zanemarljivo malo u poređenju sa današnjim stanjem. Međutim, tokom proteklih pet godina, ukupan rast inflacije bio je oko 40 odsto, dok su samo cene hrane porasle za više od 52 odsto. Ovaj podatak jasno ukazuje da su osnovne namirnice vodile inflatorni talas, rastući značajno brže od opšteg nivoa cena, što je direktno pogodilo standard domaćinstva koja najveći deo budžeta usmeravaju upravo na hranu.
Specifičnosti ekonomija u razvoju: Potražnja kao pokretač cena
Jedan od ključnih razloga za ovakav trend leži u prirodi ekonomija u razvoju, karakterističnoj i za Srbiju. Kako objašnjava Nikolićeva, u siromašnijim društvima udeo troškova za hranu u ukupnoj potrošnji je veoma visok. U nekim zemljama, poput Rumunije, on dostiže i do 20 odsto, dok je prosek EU oko 11,9 odsto. Ova koncentrisana potražnja na relativno uskom segmentu – osnovnim namirnicama – stvara pritisak na cene upravo tih proizvoda. “Tamo gde je potražnja najveća, a mi dosta trošimo na hranu, tu cene rastu najbrže”, konstatuje Nikolićeva. Ovaj mehanizam stvara začarani krug: stanovništvo sa nižim prihodima troši veći deo budžeta na hranu, što gura cene naviše, čime se realni prihodi još više smanjuju.
Strukturni problemi: Marža, produktivnost i troškovi
Dok se često kao glavni krivac za visoke cene navodi visoka trgovinska marža, analiza pokazuje da je problem mnogo složeniji. Nikolićeva ističe da je suštinski izazov niska produktivnost privrede. Podaci Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) za proteklih deset godina su neumoljivi: u Srbiji su plate porasle za 50 odsto, dok je produktivnost porastala svega 10 do 15 odsto. Za poređenje, u Bugarskoj su rast plata i produktivnosti bili usklađeni (po 30 odsto), a u Rumuniji je razlika bila manja (40 odsto rast plata naspram 30 odsto porasta produktivnosti). Ovaj disbalans znači da se veći troškovi rada po jedinici proizvoda, usled porasta plata, ne mogu nadoknaditi povećanjem efikasnosti, već se moraju preneti na krajnju cenu proizvoda, što posebno pogađa sektore sa niskom dodatom vrednošću, poput poljoprivrede i prehrambene industrije.
| Zemlja | Rast plata (poslednjih 10 god.) | Rast produktivnosti (poslednjih 10 god.) |
|---|---|---|
| Srbija | 50% | 10-15% |
| Bugarska | 30% | 30% |
| Rumunija | 40% | 30% |
Na ove troškove se dodaju i svi ostali elementi: veći troškovi proizvodnje zbog skapale energije i sirovina, troškovi logistike i dopremanja, koji su narasli nakon pandemije i geopolitičkih kriza. Na kraju lanca, trgovci dodaju svoju maržu, koja u uslovima ograničene konkurencije na nekim tržištima može biti značajna. Državna intervencija kroz ograničenje marži na određene proizvode je jedan od mehanizama za ublažavanje porasta, ali on sam po sebi ne rešava osnovne, strukturne probleme niske produktivnosti i visokih ulaznih troškova.
Instrumenti državne intervencije: PDV i subvencije
Država raspolaže određenim instrumentima da utiče na cenu hrane, od kojih su najčešći poreski. U Srbiji se na mnoge prehrambene proizvode primenjuje smanjena stopa poreza na dodatu vrednost (PDV), što ima za cilj da olakša opterećenje potrošačima. Međutim, kao što primećuje Nikolićeva, ova mera ne obuhvata sve proizvode i nije jedinstvena. U zemljama kao što je Nemačka, država kombinuje niži PDV na mlečne proizvode sa direktnim subvencijama proizvođačima, što ukupno dovodi do nižih konečnih cena. Tokom pandemije, Nemačka je čak privremeno ukinula PDV na mlečne proizvode. Takve intervencije, kako se obrazlaže, nisu nužno rizične po budžet jer se povećanjem kupovne moći stimuliše potrošnja, što zauzvrat generiše veći prihod od PDV-a na druge proizvode. Ključno je da se ove mere dizajniraju ciljano i vremenski ograničeno da bi se izbegle distorzije na tržištu.
Perspektive: Šta očekivati u narednom periodu?
Pitanje koje muči svako domaćinstvo je jednostavno: da li će se situacija poboljšati? Prema analizi Radojke Nikolić, ne treba očekivati značajno pojeftinjenje hrane u narednim mesecima. Naprotiv, postoji rizik od daljeg porasta. Razlog za to leži u samom mehanizmu formiranja cena i kupovnoj moći. “Cene se formiraju prema kupovnoj moći. Kad vi podignete platu, normalno je da će onda otići i cene, jer trgovci će proceniti da vi to možete da platite”, objašnjava Nikolićeva. Dakle, najavljena povećanja plata u javnom sektoru i penzija, iako neophodna za održanje životnog standarda, mogu dati novac u džep potrošačima, ali istovremeno poslužiti kao signal trgovini da postoji prostor za dalje povećanje cena. “Kupovna moć, čim se poveća kroz platu, to se oseti kroz povećanje cena… Kad god rastu primanja, to odmah usisa trgovina”, zaključuje ekonomistkinja.
Ograničenja rasta i slaba uteha
Jedina, mada slaba, uteha u ovoj situaciji je činjenica da su cene hrane već dostigle tako visok nivo da je prostor za njihov naredni značajan rast ograničen. Trenutni nivo cene deluje kao ograničenje, jer je kupovna moć domaćinstava ionako iscrpljena. Međutim, ovo ne znači pad cena, već njihovu stagnaciju na već visokom nivou, što za domaćinstva predstavlja kontinuirano visoko opterećenje. Izlaz iz ove “večite trke” ne leži u kratkoročnim intervencijama, već u dugoročnom rešavanju strukturnih problema: povećanju produktivnosti privrede, podsticanju konkurencije u trgovinskoj mreži, razvoju poljoprivredne proizvodnje i strategiji koja će osigurati veću stabilnost i predvidljivost na tržištu osnovnih namirnica. Bez toga, kućni budžet će nastaviti da bude onaj koji trpi posledice ove trke, a ne njen pobednik.
