Dopisnik godine, po izboru Udruženja sporstkih novinara Srbije je Užičanka, Zorica Đoković, nekada uspešna rukometašica, a zatim i više puta nagrađivani sportski novinar, prva žena predsednica Udruženja sportskih novinara Užica i prva žena koja je ušla u Upravni odbor Sportskih novinara Srbije.
-Svako priznanje koje dolazi od kolega je posebno značajno. Ovo je poseban vid podrške, koji mi govori da idem u dobrom pravcu i da tako nastavim, kaže užička sportska novinarka.
Zorica se sportom bavi od malih nogu, a njen prvi izbor bila je odbojka. Ipak, ubrzo je shvatila da njenom temperamentu više prija rukomet, koji je je obeležio dve decenije njenog života.
-Bilo je poziva, ali nisam želela da menjam klub, koji je kroz vreme menjao ime od Tekstilca, preko Cvete Dabić do Užica, priča nekadašnja rukometašica i ističe da je njena ekipa ostvarivala sjajne rezulate, ali da su prijateljstva koja je stekla sa devojkama, ne samo iz svog, već i iz protivničkih timova, pravi uspeh, koji i danas traje.
Vreme rukometa, bilo je i vreme bez pametnih telefona. Putovanja na utakmice su trajala i po osam sati, a u autobusu se orila pesma, izgao jamb, ali i kolo, posle važnih pobeda.
-Devojke u Laćisledu, pored Kruševca, su bile nove u ligi, a mi smo gostovale, ne znajući šta nas čeka. Ispostavilo se da ćemo igrati napolju, na betonu, a uz samo ivicu terena bio je kukuruz. Oko 15 minuta pre početka utakmice, devojke iz protivničkog tima su počele da na teren dolaze iz polja kukuruza, a sneg je počinjao da veje. Nismo ni shvatile šta se dešava, a vodile su sa nekoliko golova razlike. Kada smo se oporavile od šoka i shvatile da je vrag odneo šalu, počele smo da igramo onako kako znamo, priseća se kroz smeh nekadašnja rukometašica, a sada uspešna sportska novinarka.
Njena perspektiva kroz godine se menjala, ali priznaje da su sportski novinari, u toku njene sportske karijere, umeli da je iznerviraju.
-Tada rukomet nije privlačio mnogo pažnje, pa se o nama nije mnogo pisalo. Ipak, umelo je da me iznervira kada u novinama pored glave teksta, u izveštaju sa naše utakmice budu samo dve rečenice. Tada sam mislila „niste morali ni to napisati“, ali sada mi je jasno da nekada mora tako, kaže Zorica.
U njenim interesovanjima kontinuirano su se preplitali sport i novinarstvo. Seća se da je, kada je upisala drugu godinu srednje škole, sportski novinar je bio čuveni Stojan Đerić.
-Ne znam kako je izabrao mene. Zvao me je posle utakmica, da mu kažem detalje i utiske, a on je posle od toga pravio izveštaj. Već tada sam znala da će sportsko novinarstvo biti moja profesija. Ni jednog trenutaka se nisam pokajala, jer ovo je najlepši posao na svetu, ističe Zorica Đoković.
Kao i većina užičkih novinara, karijeru je počela u Vestima i na Radio Užicu, a usledili su Radio 31, ponovo Vesti, TV 5, a sada je zaposlena na TV Lav. Različiti mediji pred nju su stavljali šarenolike zahteve, pa izveštavanje u oblasti sporta nije jedino čime se bavila.
-Nije jedino, ali jeste najdraže, kao i radijski posao. Nikada neću zaboraviti Noć sporta, noćni program koji sam radila na tadašnjem Radiju 31. Počinjao je od 22 časa, a neretko se završavao s početkom jutarnjeg programa. Obraćanje nevidljivim ljudima pleni i ispunjava, bilo je situcija u kojima me ljudi prepoznaju samo po glasu. To je neopisiv osećaj.
Sa željom da bude dobra u svom poslu sve vreme je neraskidivo povezan stres, posebno zbog brzih dešavanja na sportskim terenima sa kojih izveštava.
-Dopisnik sam Sportskog žurnala, od prvog dana kada je 1990. godine počeo da izlazi, što znači da na svakoj utakmici radim dupli izveštaj. Dešavalo se da radim kao komentator i uporedo pišem tekst, koji moram odmah po završetku utakmice da pošaljem, kako bi osvanuo u narednom broju novina. To jeste stres, ali pozitivan, jer takav tempo ima posebnu draž, objašnjava Zorica, koja je devedesetih godina kročila u svet sportskog novinarstva.
Tada su u Sportskom žurnalu bile samo tri sportske novinarke.
„Radile smo Sanja iz Kruševca, Larisa iz Inđije i ja. Sada nas je mnogo više u svetu sportskog novinarstva i više nije neobično kad žena daje ocene igračima u fudbalu, iako još uvek mnogi imaju primedbe, ocenjuje dugogodišnja sportska novinarka iz Užica.
Ona ipak dodaje da joj se čini da je mnogo više devojaka koje hoće da se upuste u taj naizgled „muški posao“ samo kada je televizija u pitanju i ističe da je prava lepota na sportskim terenima i utakmicama, gde još uvek nema dovoljno žena.
Takav pristup poslu, učinio je i da Zorica postane prva i za sada jedina žena, koja je predsednica nekog Udruženja sportskih novinara. Takođe je bila prva žena koja je ušla u Upravni odbor sporstkih novinara Srbije.
-Posebno mi je drago što je od pre nekoliko godina sa mnom u Upravi, uz ostale kolege i Mirka Novković iz Subotice, kaže i naglašava da joj osim ovogodišnjeg priznanja koje je dobila od kolega, mnogo znači i priznanje užičkog Sportskog saveza za najboljeg sportskog novinara, kao i nagrada „Branka Prelevića“ USNS za najbolju ženu sportskog novinara.
Nagradama i priznanjima, kojih je bilo mnogo, prethodio je uporan rad, a Zorica kaže da se uz njega podrazumevalo i mnogo dokazivanja da svoj posao može raditi podjednako dobro kao i muškarci.
-I danas ima onih koji bi da mi drže predavanje kako da ocenjujem igrače ili koliko gledalaca da napišem u izveštaju. Tako se ne ponašaju prema mojim kolegama. Ipak, trudim se da trezveno razmislim o svakom potezu. Ne pristajem na prizemne obračune sa trenerima, igračima, sudijama, članovima uprave i ostalima, objašnjava svoj pristup poslu nekadašnja sportistkinja, koja sada retko ima dovoljno vremena za bavljenje sportom.
-Sva sportska dešavanja su vikedom, tako da po nekoliko meseci nemam nijedan slobodan dan. Do pre nekoliko godina, nekadašnje rukometašice su učestovovale na turnirima veterana, ali sada više ne. Mogla bih da kažem da je korona kriva, ali ne želim da tražim izgovore, iskrena je Zorica.
Porodica, najvažniji oslonac
Zorica posebno naglašava da je njen najveći oslonac 24-godišnja kćerka Teodora, koja je apsolvent na Nankaj univerzitetu, kao stipendista Narodne republike Kine.
-Gledajući mene od malih nogu je naučila da teži ka onome što voli. Uvek je znala šta hoće i trudila se da ide u tom pravcu smelo i uporno. Život je hteo da je moj suprug pre šest godina preminuo, što nas je još više povezalo. U današnjem svetu, teško je naći balans izmeću dobre poslovne žene i dobre majke. Jako sam zadovoljna činjenicom da sam u tome uspela.
IZVOR: Cenzolovka
Za još vesti pratite ERO
