Autor je protagonista i narator.
Svojim pričama privlači pažnju publike, koja je ravnopravni učesnik događaja.
Vodi prisutne do raznih lokacija i napuštenih i starih objekata, u kojima su umetničke instalacije, fotografije, zvučni zapisi.
Vrelina sunca i naporno pešačenje.
Radoznalost, reakcije publike i emocije na umetničku potragu autora za sopstvenom i našom prošlošću – deo su atmosfere i strukture tog događaja.
Sajt-specifik forma je u najdirektnijoj vezi sa prostorom na kome nastaje i njegovim autentičnostima.
Njome se skreće pažnja na važne i šire kulturne i društvene probleme i pitanja u vezi sa određenim mestom, potrebu da se ono oživi ili da se uvede u neki novi kontekst.
Koristeći se takvom formom, Nemanja Ranković, čiji je to deo doktorskog rada, kroz istraživanja istorije svoje porodice i ličnim reminiscencijama na detinjstvo o boravcima na pradedinom imanju u brdovitom selu, konstruisao je metaforu o svetu koji je nestao i onom koji nastaje na njegovim ruševinama.
Istraživački proces postaje prostor za preispitivanje sopstvenog identiteta i sučeljavanje sa ličnim i kolektivnim sećanjima koja menjaju pređašnje polaznice, čak i na sam život.
To nije puko „prelistavanje“ hronike jedne porodice, niti eskapizam u konzervativizam i patrijarhalnost, već moderna umetnička struktura koja problematizuje fenomene sećanja i identiteta, uz autorovu pretpostavku da o sopstvenom poreklu znamo vrlo malo.
„Našim nesvesnim odbijanjem da vrednujemo život predaka u građenju sopstvenih identiteta ostajemo uskraćeni za elemente koji bi nam mogli pomoći u pronalaženju odgovora na značajna metafizička pitanja“, kaže za Danas autor projekta.
Selo koje je, kaže, nekada imalo 1.300 đaka, sada je skoro napušteno i zaboravljeno.
„Odlasci su“, ocenjuje, „učinili svoje.“
Ipak, objašnjava, sticanjem iskustva i zrelosti postajemo znatiželjni za prošlost onih koji, direktno ili indirektno, utiču na ono što smo danas.
„Kontekst u kome se otvaraju pitanja prošlosti predaka, kao i preispitivanja njihovih sudbina i odnosa, otvaraju nove horizonte u ličnom doživljaju i percepciji nas samih. Rad je u vezi sa porodicom Pavlović, iz koje potiče moja majka, koja je imala ogroman uticaj na moje odrastanje, ali svako da ima šira društvena i ostala značenja“, kaže Ranković.
„Odlasci“, dodaje, „ne problematizuju samo fizičko napuštanje određenog lokaliteta, već i duhovno udaljavanje od predaka, imaju svoje teme, stavove i široke melodijske linije“, objašnjava naš sagovornik.
Neobično putovanje, koje zahteva i dobru fizičku kondiciju publike, okupilo je stotinak učesnika i trajalo je dva i po sata.
Pripovedanjem ličnih priča, autor je vodio prisutne na različite lokacije i sa njima, u zavisnosti od njihove pažnje i volje za kretanjem, ostvaruje interakciju.
Traganje počinje na igralištu seoske škole „Dušan Jerković“, koje je autorova asocijacija na mesto njegove prve slobode, bez nadzora roditelja, i on svojim naracijama podstiče publiku na misli o njihovim prostorima slobode.
Promenom lokacija, šetnjom od jednog do drugog toponima, koji se prepoznaju u naracijama kao emotivni simboli i metafore, menjaju se i intervencije u prostoru.
Od upotrebe zvuka, kao sredstva pričanja priča, do svetla koje osvetljava određene elemente u prostoru, stvaraju se novi ili se otvaraju stari identitetski narativi.
Na kraju, publika stiže u dvorište i u kuću Ostoje Pavlovića, autorovog pradede, u kojoj je priređena postavka fotografija njegovih potomaka i emituju se zvučni zapisi autentičnih sećanja na tu porodicu.
Ranković navodi da nije bilo jednostavno rasvetliti lični narativ o prošlosti, o kojoj se, uglavnom, saznaje putem kolektivnog pamćenja, a koja je duboko utkana u lični identitet i sve to postaviti u zanimljiv dramaturški okvir.
„Projekat je podstakao publiku da sebi ponovo postavi metafizička pitanja i vratio je u neko prošlo vreme, sa manje stresa, podsetio na njihove porodice i želje da se i oni ponovo povežu sa svojim porodicama. Kao što se moglo čuti među komentarima publike ‘koreni nisu uvenuli, samo nisu zalivani’“, kaže Ranković.
Porodične veze
„Nažalost, neki članovi porodice su se prvi put susreli. Bilo je onih koji nisu bili sigurni u to ko su članovi porodice, a ko je publika“, otkriva Ranković i ističe da je bilo „posebno dirljivo to što su se, zahvaljujući tom projektu, upoznavali članovi porodice“.
Mogućnost ponovnog izvođenja
Ponovno izvođenje ne bi bilo isto, zbog autentičnosti projekta. Ipak, objašnjava Ranković, „uz nova značenja, u zavisnosti od kontekstualizacije, moguće ga je ponoviti, ali samo kao repliku, nikako kao originalni projekat“.
IZVOR: Danas
Za još vesti pratite ERO
#vesti #užice #umetnostikultura
