Posetioci GKC-a su sinoć imali pravu privilegiju da posmatraju tri muzička virtuoza kako u isto vreme sviraju i stvaraju melodije i harmonije. Sa velikim oduševljenjem publika je pozdravljala majstorije Marka Đorđevića, Vasila Hadžimanova i Branka Trijića, članove tria Sveti, a zauzvrat oni su održali pravi čas modernog džeza protkanog etno i rock motivima u tehnički besprekornoj izvedbi.
Nakon koncerta, zamolili smo Marka da prestavi i sebe i bend našim čitaocima.
Svetski mediji uz tvoje ime često vezuju titulu „jedan od najboljih svetskih bubnjara“. Šta je potrebno dostići taj nivo?
Mislim da generalno ne postoji najbolji fudbaler u istoriji, najbolji slikar itd.pa tako ne postoji ni najbolji muzičar. Moj uspeh se zasniva na dve stvari – neznanju da mogu da dostignem ovaj nivo i svesti na kom nivou se u određenom trenutku u muzici nalazim. Ovo neznanje me je teralo da učim i radim što kvalitetnije mogu, a svest o trenutnom nivou mi pokazuje koliko još mogu da napredujem.
Da li je bubanj uvek bio tvoje usmerenje ili je do njega došlo spontano?
Došlo je spontano, doduše vrlo rano u mojoj karijeri. Takođe sam imao sreće da upoznam prave ljude koji će me uputiti u dobrom pravcu. Na primer Miroslav Karlović kod koga i dan danas idem na časove kada sam ovde, naši sjajni bubnjari Dušan Novakov i Dušan Ivanišević koji su me sjajno primili u školi Karlovića i koji su mi omogućavali da vežbam u trenucima kada nisam imao bubnjeve, snimali mi audio kasete sa novim tehnikama i slično.
Koliko je teško završiti prestižni američki univerzitet Berkli, koji je bio stepenik više u tvom obrazovanju?
U januaru 1989. sam upisao Berkli, i što se tiče težine samih studija možda je malo iskrivljena slika kod nas. Istina je da sam na univerzitet došao veoma dobro tehnički potkovan, tako da je od dvadeset bubnjara koji su bili u mojoj generaciji njih pet bilo na istom nivou znanja kao ja. Berkli je meni bio važan zato što sam dobio priliku da nastupam, što je donelo novu dimenziju mom obrazovanju.
Koji su tvoji muzički idoli, i ko je na tebe ostavio najveći utisak pošto si imao da nastupaš sa puno muzičara svetske klase?
Teško je odabrati, zato što samo od svakog od njih nešto novo naučio. Na primer basista Met Gerison je jedan od najintresantnijih, koga smatraju pionirom nekih tehnika na bas gitari, a on je većinu svog znanja stekao sam. Ili Lionel Lueke gitarista, koji me je fascinirao načinom na koji emocije plasira kroz muziku. Tu je i Eli Dejibri koji sa svojim saksofonom može da „oduva“ pet bubnjara zajedno (smeh).
Da li Sveti prevazilazi okvir standardnih bendova? Možemo li reći da Sveti predstavlja više kombinacija vrhunskih muzičara?
Bez lažne skromnosti(smeh) s obzirom na imena koja su svirala, može se reći da je tako i to nije moja zasluga nego zasluga ljudi koji su svirali sa mnom u grupi. Grupa je osnovana 1992. Pod imenom Sveti Sava, i prvi javni nastup smo imali u sastavu Branislav Baton – gitara, Norvežanin Johny Shaw – bas gitara i ja. Johny je sticajem okolnosti otišao u Boston, a u tom trenutku se pojavio Vasil koji je ušao u grupu, gde smo nedugo potom snimili prvi album. Nakon toga u grupi je svirao veći broj muzičara uključujući Meta Gerisona, Eli Dejibrija, Pete Rendea, braća Mayson, Gretchen Parlato itd, i do sada smo izdali tri albuma.
Zašto po tvom mišljenju opada zainteresovanost za rock jazz i ostale kvalitetne muziče pravce?
To je nažalost svetski trend i ne dešava se samo kod nas. Nemam pravi odgovor zašto je to tako, ali sva ta popularna muzika mi više liči na neko istureno odeljenje marketinga ili neki promotivni skup, nego na pravi muzički događaj. Primećujem i na nastupima u inostranstvu da sve manje ljudi dolazi na svirke.
N. Hobetko
