Home Užice Tarine lekcije iz sveta tišine: Šestakinja iz Užica naučila znakovni jezik da između sebe i gluvonemih stavi znak jednakosti

Tarine lekcije iz sveta tišine: Šestakinja iz Užica naučila znakovni jezik da između sebe i gluvonemih stavi znak jednakosti

by Milos Milekic
0 comment

Ne dozvoli, Tara, govorila je majka, da ti bude dosadno. Zimski raspust je bio, hladan i bez mnogo snega, pandemija je zatvorila bazen i diktirala svoje. Razmišljala prepametna devojčica, u čijoj đačkoj knjižici samo suve petice, čime da se, kad na plivanje ne može, zanima u slobodno vreme.

Nije joj dugo trebalo. Tek je imala 12 leta, ali je dobro znala da je mera vrednosti čoveka poznavanje jezika. Uz engleski i francuski, koje uči u školi, rešila je preko noći da spozna još jedan, ne razmišljajući da će joj on, još u ranim godinama, dati višestruko na čovečnosti. A život je tek pred njom.

Godinu dana prođe, a evo Tare Sretković, šestakinje iz Užica, solidno barata znakovnim jezikom. Sama ga je, za sada bez potrebe da komunicira sa nekim iz sveta tišine, naučila. Toliko je njime dobro ovladala da može da isprati TV emisije namenjene gledaocima bez moći sluha, dosta toga i da gestovima govori.

– Znakovni nije težak i lakše se pamti od stranih jezika. Od brzine je bitnija tačnost svakog znaka, jer mnogo je onih koji se slično pokazuju a imaju različito značenje. Još bolje bih ga znala da na internetu ima više materijala za izučavanje. Pritom, Srbija nema standardizovani znakovni jezik, gestovi se, zavisno od delova zemlje, drugačije koriste. Ipak, naučila sam da istu reč pokažem na više načina. Još uvek nemam brzinu da bih vodila zahtevniju komunikaciju sa gluvonemim osoba, ali bih mogla sve da iz razumem – priča nam učenica Osnovne škole „Dušan Jerković“ iz Užica.

U ovom gradu postoji škola za slušno oštećenu decu „Miodrag V. Matić“. Da nije pandemije, Tara bi se sa njenim polaznicima već upoznala, svojim znanjem ih obradovala, kroz zajedničku aktivnost između sebe i njih stavila znak jednakosti.

Uz sve što je odličan i primeran đak, Tara je diskretni glasonoša da moderno doba, sa svim svojim novotarijama koje nameću „nove vrednosti“, život na dugme, skraćenice u komunikaciji, nije proteralo empatiju iz deteta. Ko bi joj išta zamerio i smeo da prigovori prošle zime, tih dokonih dana, da se posvetila čemu drugom prikladnijem za njen uzrast.

– Odavno razmišljam o ljudima koje je život lišio čula govora i sluha, a nimalo nisu manje vredniji od drugih. Od malih nogu sam saosećala sa njima, htela da zavirim u njihov svet tišine, dam im podršku. Nisam do sada imala priliku da komuniciram sa njima, ali život će me verovatno dovesti u tu situaciju. Njihova sreća da razgovaraju sa nekim ko zna njihov jezik, da se zainteresovao za n jih, biće i moja sreća – mudra je Tara Sretković kao pčelica.

„Mama, počela sam da učim znakovni jezik! Dobar deo noći sam provela tražeći lekcije,“ pamti Danijela Sretković, šta joj je ćerka rekla jutro posle saveta da bi nečim trebalo da upotpuni slobodno vreme.

– Osećaj ponosa koji me je u sekundi sustigao, znajući da moje dete radom ostvari šta naumi, drži me i dan danas. Tara od malena želi da postne pedijatar. Nebitno da li će biti lekar, ili se posvetiti nekom drugom pozivu, moje dete je na odličnom putu da postane dobar čovek. Srećna sam majka i od mene će uvek imati podršku – o ćerki će Danijela Sretković.

To jutro, kad joj je Tara saopštila kako će trošiti zimski raspust, umukla je obuzeta godrošću pred ćerkinim objašnjenjem: „Ovaj jezik nije samo od znakova. Više je od duše“.

– Posle tog zimskog raspusta se pročulo da Tara Sretković uči znakovni jezik. Ne mogu da kažem da je ta vest iznenadila nas u školi, jer ona nas je na navikla na pozitivne stvari, ali nas je zadivila. Naročito objašnjenjem zbog čega se odlučila na taj korak. Njeno znanje i interesovanje doživeli smo kao mogućnost da spojimo lepo i korisno – prenosi Mirjana Maksimović, direktorka OŠ „Dušan Jerković“.

Škola je pokrenula projekat i po Tarinoj metaforičnoj ideji ga nazvala „Uključi svetlo da te bolje čujem“. Pod ovim naslovom Tara sad svoje drugare iz VI-2 uči znakovnom jeziku. Održano je već nekoliko radionica uz podršku školskog logopeda.

Od raspusta do raspusta, za ovih godinu dana, Tara Sretković je usadila nova znanja iz znakovnog jezika. Dovoljno da njena davna želja da postane lekarka više ne stoji na čvrstim temeljima.

– Šta god budem – baviću se znakovnim jezikom, a sve smelije razmišljam da on bude moj životni poziv. Kao defektolog, logoped, nastavnik u školi za slušno oštećenu decu. Vreme će reći svoje – pričala nam devojčica kojom se ponose i roditelji i škola.

IZVOR: Oglasna Tabla Užice

Za još vesti pratite ERO

#užice #vesti

Related Posts

Leave a Comment