Lepinja u tri varijante, pekarski krompir, kalindžo, ali i umakanje vrućeg somuna u pržulju iz koje se pre par minuta izvadilo pečeno jagnje bile su pekarske ponude kojima je malo ko mogao da odoli…
UŽICE – U vreme kada su kafane bile središte društvenog života, uz čašicu pića saznavale su se vesti, čaršijske i belosvetske. Razgovaralo se o svakodnevici, ugovarala se kupovina i prodaja.
Na ta davna, mnogi kažu bolja i opuštenija vremena, podseća užički istoričar Milorad Iskrin u svojoj upravo objavljenoj knjizi „Kafane i pekare starog Užica 1832–2009”. Četiri godine je Iskrin, kome su sada 84 godine, na njoj radio, stotine kafana i pekara obuhvatio. Tako je nastalo ovo dopunjeno izdanje njegove knjige „Kafane i pekare Užica”, prošireno zapisima o ugostiteljskim objektima iz novijeg vremena.
Prve kafane (hanovi, mehane, gostionice) u Užicu su nastale 1832. godine. Užička varoš je krajem 1866. imala 3.164 stanovnika i 446 kuća, a 260 dućana i 20 mehana. Četiri godine kasnije broj mehana se povećao na 26, a 1873. udvostručio. Užice se potom razvijalo, trgovački i zanatski poslovi širili. Kafana je ovde bilo još više početkom 20. veka.
A svaka je imala svoju osobenost. „Kafana Tatomira Vučkovića u Krčagovu imala je hladnjak od leskovih grana i paprati, ona ’Kod đeda’ na Dovarju nekoliko pitomih bagremova, a kafana Veselina Jankovića na Carini takođe bagremova stabla ispred. Kafana ’Kod lipe’ podno Sarića Osoja imala je veliku lipu, kafana u Adi dudova i jabukova stabla…”, beleži Iskrin.
Imale su i svoj osobeni šmek. Neke su mirisale na rakiju, vino, duvan, roštilj, beli mrs ili suvo meso, na vruć somun. U ozbiljnijim je bio i po jedan primerak dnevnih novina („Politika”, „Vreme”, „Pravda”) pričvršćen za ram od bukove trske koji je visio na nekom od čiviluka ili kuka na zidu.
„U više kafana su ’dežurali’ Cigani violinisti i na poziv gostiju započinjali svirku, koja se završavala u zoru. Zimi su organizovane zabave, za koje se, pored pića, spremala i hrana: sarma, ćurka na podvarku, praseće pečenje, gibanica, burek. Stvarao se i štimung zabave: šaljiva pošta i obavezna lutrija. Često je glavni zgoditak bio pečeno prase”, navodi autor.
Kafane su bili i orijentiri za oglašavanje društvenih zbivanja, mesta za polaske, protestne skupove, pred njima je lupao dobošar. Ali, ističe Iskrin, kafane su mnoge porodice dovele i do propadanja, domaćine do prosjačkog štapa. Zbog pijanstva ili kocke. Načelstvo je donosilo propise protiv pijančenja, bančenja i kockanja u kafanama. A Užice je imalo i bekrijsku slavu sa izabranim predsednikom, kao i svog „kralja špricera”.
Pominje Iskrin i poznate kafane koje su se godinama održale: „Top” Nedeljka Radovića, Kurlagina kafana (koja i danas radi), kafana „Breza”, „Dva bagrema” (vodeća predratna kafana užičkih intelektualaca), kafana Tome Naumovića, „Mali Pariz”, kao i prve hotele „Zlatibor”, „Pariz”, „Palas”. Poznati ugostitelji tog doba su i braća Šmakić (Mile i Dobro), Staniša Petaković, Bogosav Bodić, Radojica Jovanović, Spasoje Radišić, Milan Lučić… Opisuje ih autor u poglavlju „Od kafane do kafane” i oživljava zaboravljene kafane iz svakog dela grada.
Svoje mesto u knjizi imaju i pekare. Ne samo za proizvodnju hleba i peciva, nekad su bile poznatije po jagnjećem i prasećem pečenju.
„Retkost je bila da se pored kafanskog objekta ne nalazi i pekara. Dobrodošle su uz kafanu, jer će kafanski gost uz piće tražiti da nešto i prezalogaji. Jagnjeće pečenje, lepinja u tri varijante, pekarski krompir, kalindžo, ali i umakanje vrućeg somuna u pržulju iz koje se pre par minuta izvadilo pečeno jagnje, bile su pekarske ponude kojima je malo ko mogao da odoli”, piše u knjizi, uz napomenu da je stara pekara obavezno imala ćepenak, panj na kome je sečeno pečenje, čengele za vešanje zaklanog brava, komarnik za neprodato pečenje i kantar s tegom. Deo gde se hleb mesio zvao se murluk, u njemu su bile drvene naćve, pinokote (drvene lopate) i kalupi. Onda se nisu pravile vekne nego okrugli hlebovi. Bile su unutra i veće pržulje i kačice s kajmakom, korpa s jajima, sudovi za pretop (mocu), „sve za pravljenje užičkog specijaliteta komplet lepinje, koju je neki putnik namernik u naše vreme nazvao lepinje sa svačim (danas i lepinje sa sve)”.
„Od starih pekara poznata je i u ovo vreme čuvena za komplet lepinje ’Šuljagina pekara’, zatim pekare Branka Kovačevića, Branka Todorića, Obrada Jovanetića, Vlajka Šuljagića, Milenka Slovića, Jevđa Ristovića, Pera Stojića, Radivoja Polića”, nabraja Iskrin.
U posleratno doba užičko ugostiteljstvo je od privatnog postalo državno. Tu dominiraju UP „Sloga” i Pekarsko preduzeće „Sreten Gudurić” sa svojim objektima, drugih nije ni bilo. Ali s vremenom se privatni sektor ponovo vraća, potiskuje te društvene. Daju se modernija imena kafanama: bife „Stadion” postaje „Port Said”, kafanu „Proleće” svi zovu „Džakarta”, „Rakijski pijac” je kafana „Kongo”… Pominje Iskrin i vlasnike prvih kafića, nabraja mnoge ovovremene kafane, kafiće, pekare, buregdžinice, objekte brze hrane. Piše da u pekarama zaživljavaju novi načini proizvodnje hleba, da se pekarski zanat industrijalizuje i modernizuje.
Izvor: Politika
