Već duže vreme, uključujući i realno stanje u državi imamo navalu svakojakih urnebesnih stvari i u onome što potpada u kulturu i umetnost, pa se na sve i svašta, kao na vašaru, ljudi pozivaju da gledaju razne urnebesne stvari. Toliko se toga mami na obećanje urnebesa (kamo lepe sreće da je salata u pitanju), da je to postalo svojevrsna epidemija (a ne dao dragi Bog još jedne epidemija i nabavke vakcina, ni sve arapske pare ne bi nas spasile!). Uz urnebes ide obično i šou program koji će vas nasmejati do suza (nezaobilazno!) a sve je i bez tih umetničkih bravura odavno postalo progam do suza– od politike do kulture pa do običnog života koji se od muke sam sebi smeje.
Još nas i zadnjih nekoliko decenija zasipaju plitkoumnim televizijskim serijama, pa onda novinskim skandalima bitno nebitnih ljudi, osvajača medijskih pijedestala, koji su svoj pandan našle i u televizijskoj formi, pa sad i domaćim verzijama holivudskih her trik filmova i serija među kojima su se obrele Vojna akademija i ovo, najnovije Zečevićevo stvaranje Urgentnog centra. Budući da se obe stvari, koju ima čest i čast raditi Dejan Zečević s ekipom, baziraju na holivudskim ostvarenjima Top Gun i E.R., palo mi je na pamet da napravim podelu uloga za još jedno delo koje bi svako bilo i urnebesno i gledano, drugim rečima–isplativo. Kad se već Požega s Interakcijom proslavila u svetu dokumentaraca zašto ne bi i Užice bilo suvereni kanton Srbovuda?!
Ideja nije nova, već duže vreme, od početka devedesetih se nekako sprema da sazri i mislim da je ovakvo iskustvo gospodina reditelja Zečevića i producentske ekipe svakako doprinelo hitnosti da se, ne časeći ni čas, (dok je gledalačko tržište vruće!) krene u realizaciju. Radi se o ekranizaciji američkog serijala uz koju su mnogi odrasli, ovaj put u srpskoj varijanti–Mapet šou! Pošto se u sklopu promene adaptariranog američkog naslova po nepisanom pravilu ne odstupa puno od originala a da ne bude baš isto zbog autorskih prava , zvaće se Hugga Wugga po istoimenom songu. Ovakav naslov je prvoklasan marketinški potez, jer na koji god jezik se prevede isto zvuči a i isto znači , što znači da mu se već unapred priprema sjajna međunarodna rekordna gledanost.
Jedan naš iskusan filmski reditelj mi se izrekao da je siguran način da se za dobar film (a ovaj će to sigurno biti!) nađu pare, da se neko iz vrha države uključi na snimanje, pošto puno njih voli takvu vrstu bliskosti s umetnošću– na metar, dobro bi bilo nekome iz političkog štaba punuditi neku ulogu. Nekako se ne usuđujem prići, poučena iskustvom dvojice čuvenih radio voditelja,a bogami i ovog skorašnjeg događaja sa sajtovima, nekoj sofisticiranoj politici, pa mi je naš ministar najprihvatljiviji. Em čovek umetnik, em iz kulture i informisanja u šta valjda i naš sajt spada pa da se malo, po politički…obezbedimo za budžet i honorare. Uostalom, sve kasnije drugačije ide kad iza projekta stane država!
Elem, u ulozi Kermita vidim našeg ministra kulture, Ivana Tasovca, kako uleće na scenu i najavljuje spektakl. Doduše, frizura nije odgovarajuća, ali umetničkom slobodom i realnim stanjem stvari u kulturi koja od obećane pogače i belog `leba završi kao proja tvrde kore za jake živce i vilice direktora institucija kulture, može se zamisliti da mu se želatin istopio na vrućem budžetskom isparavanju sredstava koje bi mučenik želeo izdvojiti u svrhu vozdignuća (ne)kulturnog naroda srpskog i cele parijaršije proevropske. Izbor mi se čini odgovarajućim, prisećajući se da mu je najveća uloga, kao i svim ministrima koji dobiju kulturu kao resor, da otvara i zatvara manifestacije i festivale, smiruje najavljene štrajkove po pozorištima biranim rečima bez izričitih obećanja, a i zamenio je nula dinara za nekakvu crkavicu za filmsku produkciju i to po najpovoljnijem kursu.
Mislim da bi kasting za ulogu Miss Pigy bio interesantniji nego sam budući serijal, jer bi, s obzirom na popularnost ovog lika imali za ponudu razne vrste silikonski prilagodljivih formi ali bi u ovom sličaju trebalo imati u vidu da nam treba i malo prirodne pameti, makar da se nauči naizust koja rečenica . Na žalost, ni pored svog truda ne mogu da se setim ni jedne poznate ženske ličnosti a da nije iz sveta politike iz našeg kraja. Problem sa ženama iz politike je taj što su previše ozbiljne i vojnički seriozno shvataju svoju dužnost pa ih ne treba ni uzimati u obzir za ovakvu vrstu serijala. Pa koga bi onda?.. Aha! Mogli bi lepo da ofarbamo u plavo Draganu Mirković. Ona je opevala šljivike i livade, a zna se da je sve to rodom sa– Zlatibora, a da nije ni dan danas platila nadoknadu koja nam na pravdi Boga i zakona pripada po geografskom preklu. Pri tome bi srpska Ledi Gaga ( koju inače svi gotivimo, posebno ujesen kad su svadbe) mogla malo da položi na patriotizam i da nagovori muža da uloži koju kintu, pa da bude srpsko–austrijska koprodukcija. A valjalo bi, država bi pomogla stranu investiciju, imamo mi taj program pomoći kukavnim strancima koji nas zapošljavaju.
Onaj tužni performer kome ništa ne uspeva, Gonzo koji je sam sebe sanjao kao uspešnog reditelja, mogao bi biti…? Jel Kusta još na Morkroj gori? (Aman, čoveče, završi li jednom, jedan u nizu započetih ili najavljenih filmova, dok te nismo zaboravili kao reditelja a zapamtili kao uspešnog dunđera?).
Kako su Ameri, da bi se promovisali, smislili onu lutkarsku kreaciju Američkog orla, tu imamo siguran pandan. Orao je davno prevaziđena stvar, takoreći demode u odnosu na današnji simbol Srbije- boing! A ko nas bolje promoviše od br. 1 na boingu–Novaka Djokovića? Ako ne bude imao vremena da sleti na Ponikve, pitaćemo Palmu za onu lutku koja liči na Noleta iz njihovog muzeja pa ćemo je doraditi u nekoj od naših kompanija– lokalnih sponzora. Imamo mi i po neku firmu koja ferma kulturu i mimo trendova.
Morali bi imati i nekog profesionalnog glumca, nekog ko je simpa, poznat širokoj publici i omiljen. Predlažem Onogbezkoga se ne može, naš obožavani (kako bi ga samo Kermit najavio, već čujem fanfare!), odnekud odavde rodom– Ivana Bosiljčića u ulozi Rolfa, pijaniste. Bosiljčić, čini mi se, barata instrumentima na poetskim večerima, a i angažovali su ga da peva u mjuziklu, dakle pun pogodak za budžet filma–bez dublera i nasnimavanja (mora se pratiti vodeća politika i gledati da se sve stavi na dijetu pa i anoreksična kultura).
Švedski kuvar, ono gunđalo koje jedino samo sebe razume i za sobom ostavi uvek haos da neko drugi čisti, bez sumnje bi bila Olja- mogle bi i sve tri istovremeno uglas. Zamislite kakve bi poene dobili kod EU za ravnopravnost polova: umesto muškog–ženski Švedski kuvar (doduše, naše žene znaju gde im je mesto, al ne zna EU! I nije mi jasno šta se bune protiv kuhinje, i u TV studio da ih smestiš ravnopravno s muškarcima opet se vraćaju pravoj prirodi–zakuvavanju!). A i uštedelo bi se u tonskoj obradi kad bi pustili istovremeno i Bećković, Jovićević i Kovačević ( ona s prezimenom Crnogorac ne bi bila , bar po skorašnjem istorijskom iskustvu pouzdan saradnik , pa otpada!) u napadačkoj liniji..Kažu da je Džim Henson, tvorac Mapetovaca najviše voleo lik Švedskog kuvara, ali u ovaj trojac bi definitivno bio zaljubljen. Nijedna nema veze s našim krajem ali bi zamolili Branka Stankovića da nam pomogne. On je naša najslavnija ličnost na TV , a što ne bi zemljacima učinio!
Obožavani Zverko koji je oduševio ljubitelje Mapeta svojom Boemskom rapsodijom? Nemanja Radulović, violinista svetskog glasa, Srbin u svakom smislu, pa i u pristupu klasici. Ko drugi menja ovaj svet, dosadan i ukočen kao klasična muzika ,osim Srba? Ako ne bude hteo, imamo mi starih rokera negde po ćoškovima, pa ćemo ih malo raščerupati, ovako u srednjim poznim godinama nešto su mnogo fini i upristojeni. Imala sam na umu da uglavim i Nemanju Vidića u ovaj Mapet, neku sitnu ulogu pri kraju, ali mi proradi pamet da bi, s obzirom na cene na tržištu , za njegov honorar i za sitnu ulogu Namenska morala da radi najmanje tri godine (brat– bratu)! To bi u najkraćem bilo osnovno što se tiče podele glavnih uloga.
Kao ekipu predlažem naše mlade snage lokalnog karaktera. Imamo mi u gradu i snimatelja Marka Milovanović i reditelja Miloša Djurić i kostimografkinju Bojanu Kostadinović, dokonih glumaca na Zavodu za nezapošljavanje, a i Muzičku i Umetničku školu. Ne treba nam da idemo dalje od Užica da bi našli ostatak a i nezaposlena deca radila bi za sitne pare i iz lokal – jer je skupo usavršavanje u prestonici ili većem gradu , i iz–patriotizma jer su tako vaspitani a i nemaju mogućnosti da odu „ iza crte”.
Za ostale u filmu a kasnije i seriji (to se podrazumeva) uzećemo naše pozorišne glumce, kad već nema para za ansambl predstave, da ne zarđaju a i da se proslave kao beogradske kolege pa da nam posle na kontu te slave pune pozorište (dok ih Zečević nije zvao za Vojnu akademiju III koja, kako čujem počinje da se snima na jesen nešto pre sezone slava i čvaraka).
Dal’ ono beše neko nedostaje? Ma, ne tu su! Evo ih — Zoran J. i Nenad K. na balkonu (pobogu, pa ni ložu nemamo?! Nema veze, pozajmićemo jednu iz Opštine!) Narodnog pozorišta kao Statler i Valdorf, zahuktavaju se za JPF! Oni su i bez para inspirisani da kažu koju ponekad, s njima se bar lako dogovoriti ( sve dok ne počnu da pišu).
To bi u najkraćem bio koncept. I na kraju, po pravilima, a i da se obezbedimo od mogućih prijava za uvredu svakojakih prava po pravilima belog sveta , moramo dodati: Svaka sličnost s stvarnim događajima i likovima je i namerna i slučajna zavisi kako ko shvata i koliko je ko raspoložen za humor, ali isključivo služi za zabavu!
M.Nikolić
