Nastup Miloša Nikolića sa „Živom vatrom”

Bilo da je u pitanju nasleđe, talenat ili ljubav prema muzici za Miloša Nikolića iz Sevojna, pevača užičke grupe „Živa vatra” može se reći samo jedno da –voli da peva. Zajedno sa bratom Nikolom, takođe višestruko talentovanim pevačem i muzičarem, prvi kontakt sa muzičkim instrumentima je imao praktično od rođenja. Njihov otac Milan harmonikaš, poreklom iz muzičke porodice, omogućio  je sinovima da se vrlo rano oprobaju u sviranju. Oduvek okruženi muzičkom opremom, jedva su čekali da se otac vrati sa svirke pa da ugrabe instrumente kao najdražu igračku. Ono što je počelo kao igra nastavilo se ozbiljnim vežbanjem, amaterskim sviranjem, radom u orkestru KUD-a Sevojno i dovelo do profesionalnog bavljenja muzikom. Upravo o profesionalnim početcima u muzici razgovaramo sa Milošem Nikolićem.

Kada si počeo da se baviš muzikom?

—Medijski početak bavljenja muzikom računam od 1996. godine kada sam se pojavio u emisiji „Niko kao ja” koja je emitovana na televiziji Pink i u kojoj sam stigao do finala. Tada sam prvi put javno nastupio kao Miloš Nikolić, a pevao sam obradu pesme Bjelog Dugmeta „Odlazim”. I tadašnji žiri je imao pitanje od kada se bavim muzikom a jedini mogući odgovor je – od kada znam za sebe.

Kako je došlo do saradnje sa grupom Živa vatra?

—U periodu kada su Vladan Tošić i Mihailo Radojević počeli da okupljaju treću postavu grupe „Živa vatra” svirao sam gitaru, pomalo klavijature i naravno pevao sam. Zahvaljujući raznim amaterskim aktivnostima vezanim za muziku, kretali smo se u istim krugovima ljudi u kojima se znalo ko šta može i ko šta zna. Prvo su moji prijatelji Bojan,Vlade i Zlatko postali članovi grupe „Živa vatra”. Na nekoliko proba pevač u grupi je bio i moj mlađi brat Nikola. Međutim pošto je ubrzo dobio poziv za služenje vojnog roka, na predlog mojih prijatelja iz grupe koji su znali šta umem, zamenio sam Nikolu na mestu pevača.

Pevaš i u diskotekama, na svadbama, rođendanima, a već 24 godine si zaposlen u Impol –Sevalu u Sevojnu. Kako uspevaš da uskladiš obaveze?

—Sigurno ne bih uspeo da nemam razumevanje kolega. S druge strane trudim se da im se odužim kad god to mogu. Ume da bude naporno, ali pošto volim pevanje nije mi teško da maksimalno uložim sebe u postizanju obaveza.

Miloš Nikolić

Kako si uspeo da pomiriš novokomponovanu i rok muziku?

—Vrlo jednostavno iako se ne čini tako. Prihvatio sam samog sebe kao nekog ko se bavi narodnom muzikom nalazeći lepotu i u tim pesmama. Na kraju krajeva, najbolji narodnjački izvođači su se prvobitno bavili rok muzikom. U narodnjačke vode su prelazili zbog veće zarade i egzistencije. Događalo mi se da sa koncerta „Žive vatre“ odem da pevam na svadbu ili rođendan i nikada to nisam krio ili se toga stideo. I onako dobar deo sadašnjih novokomponovanih pesama više zvuče kao zabavnjaci.

Koliko pesama imaš na repertoaru i koliko je bilo teško naučiti ih sve?

—Ne znam. Negde na putu od svog detinjstva u kome sam zahvaljujući ocu muzičaru naučio mnoge pesme koje se opet pevaju bez obzira što su nastale i pre trideset godina, pevajući u mnogim klubovima, na rođendanima i konceratima njihov broj se uvećavao, tako da sam i prestao da brojim. Kao pevaču mi je bitno da imam bogat repertoar tako da učenje novih pesama nikad nije bilo teško.

Može li od muzike da se živi?

—Na žalost ne. Bavljenje muzikom je zanimljiv posao kojim može da se zaradi, ali ni izdaleka onoliko koliko ljudi misle. Ako bih morao da biram između pevanja i stalnog posla kao izvora egzistencije za mene i moju porodicu izabrao bih stalni posao. Tačno je da mnogi žive od muzike, ali svi oni moraju da budu non–stop na točkovima, rade uglavnom u inostranstvu i često zbog svog načina života i nemaju porodicu.

Miloš Nikolić

Koliko porodica trpi zbog tvog angažovanja?

—Porodica mi je najvažnija. Imam njihovu podršku pa zato i uspevam godinama da se bavim pevanjem. S druge strane trudim se da budem dobar suprug, otac, sin, kolega, prijatelj i pevač tako što u sve  maksimalno ulažem sebe. Moja porodica ne trpi zbog činjenice da je svaki moj dan ispunjen obavezama. Jedino mi je žao što ne mogu više vremena da provodim sa njima. Ćerka Marija i sin Matija su u osnovnoj školi i često se dogodi da sa njima i suprugom Slavicom isplaniram porodične aktivnosti koje se ne ostvare, jer me kolega pozvao da ga zamenim na poslu ili me zovu na svirku.

I supruga Slavica je iz muzičke porodice. Jesu li tvoja deca naklonjena muzici?

—Ćerka Marija ide u osmi razred osnovne škole, a u šestom razredu muzičke svira klavir. Sin Matija je sedmi razred osnovne škole, svira violinu i obnoviće peti razred muzičke škole, jer je u muzičku pošao dve godine pre svoje generacije. Oboje su vrlo dobri učenici. Supruga i ja želimo da upišu i srednju muzičku, ne zbog naših neostvarenih ambicija obzirom da ja nemam muzičko obrazovanje i žao mi je zbog toga, već zato što deca jednostavno vole da sviraju i talentovani su. Bavljenje muzikom je lep i zanimljiv posao. Uspešni će biti onoliko koliko ozbiljno shvate ono čime se bave.

Posle svih ovih godina provedenih u muzici da li bi odabrao drugačiji put za sebe?

—Moj život je ispunjen putovanjima, radom u firmi, druženjem sa prijateljima i porodicom. Ne znam da li bih izabrao drugačiji put i da li je to uopšte moguće. Teško mi je bilo kada sam imao  pauzu u bavljenju pevanjem, nedostajala mi je scena, diskoteka jednom rečju ljudi koji pevaju zajedno sa mnom. Pratio me osećaj praznine.

Jesi li upoznao nekoga sa estrade i kako su ocenili tvoj rad?

—Izdvojio bih koplimente Slobodana Markovića kompozitora i aranžera koji svira klavijature u pratećem orkestru Zdravka Čolića, Neše iz Galije, Bokija Miloševića, Mire Škorić. Bilo je i pregovora sa menadžerom Parnog Valjka, ali na žalost zbog obostranih obaveza do saradnje nije došlo. Ali ipak najveći kompliment za mene je zadovoljna publika posle svirke i moj osećaj ispunjenosti i zadovoljstva kad na kraju večeri pakujem opremu.

Mirjana Milićević