Novi porez na emisije CO₂ od januara
Regionalna konferencija Core days 2025, koju je organizovao NALED, donela je jednu od najvažnijih vesti za srpsku privredu u narednom periodu: od 1. januara sledeće godine Srbija uvodi nacionalni porez na emisije ugljen-dioksida. Ovaj korak direktno je povezan sa pripremama za Evropsku uniju i njen mehanizam za prilagođavanje ugljeničnim granicama, poznat kao CBAM. Iako se u medijima često govori o “zelenoj tranziciji”, stvarnost koja stiže na naše tržište je konkretna, meriva i imaće direktne finansijske posledice po čitav niz industrijskih grana. Srpska privreda, koja je energetski znatno intenzivnija od evropskog proseka, nalazi se na prekretnici gde će svaka emisija CO₂ imati svoju cenu.
CBAM kao globalni trgovinski standard: Šta to zapravo znači?
Mehanizam za prilagođavanje ugljeničnim granicama (CBAM) predstavlja revolucionarnu promenu u globalnoj trgovinskoj politici Evropske unije. U suštini, to je sistem carina na uvoz određenih roba iz zemalja koje nemaju ambiciozne sisteme cene ugljenika kao EU. Cilj je dvostruk: sprečiti “curenje ugljenika”, odnosno preseljavanje emisiono intenzivne proizvodnje u zemlje sa blažim propisima, i zaštititi evropske proizvođače koji su već podložni strogim ekološkim standardima. Za Srbiju, koja oko dve trećine svog izvoza usmerava ka jedinstvenom tržištu EU, razumevanje i implementacija ovog sistema nije samo ekološko pitanje, već ekonomski imperativ. Uspešno priznanje domaćeg mehanizma od strane Evropske komisije, na šta je ukazala pomoćnica ministra Jovana Joksimović, ključno je da naši proizvođači ne budu dvostruko oporezovani – jednom kod kuće, i još jednom na granici EU.
Energetska tranzicija: Srbija između uglja i obnovljivih izvora
Kontekst uvođenja karbon takse u Srbiji je posebno složen zbog strukture naše energetske proizvodnje. Kako je istakla Joksimović, čak 60% električne energije u Srbiji i dalje se proizvodi iz uglja, fosilnog goriva sa najučestalijim emisijama. Ova činjenica čini tranziciju i ekonomski i tehnički zahtevnijom u poređenju sa zemljama koje imaju razvijeniju infrastrukturu obnovljivih izvora. Međutim, kao prednost se ističe usvojeni plan energetske tranzicije i klimatski plan, što Srbiju čini “najspremnijom u regionu” za suočavanje sa ovim izazovima. Ovi dokumenti predstavljaju mapu puta za postepeno smanjenje zavisnosti od uglja, razvoj solarnih, vetro i hidro elektrana, i povećanje energetske efikasnosti širom privrede. Novi porez na CO₂ delovaće kao finansijski pokretač koji će ubrzati ove procese, čineći “prljavu” energiju skupljom, a investicije u “čistu” tehnologiju ekonomski opravdanijim.
Makroekonomski uticaj: Koje industrije će osetiti najveći pritisak?
Prema analizi člana Fiskalnog saveta Slobodana Minića, ukupan makroekonomski uticaj CBAM-a na srpsku privredu neće biti dramatičan, ali će efekat biti izuzetno nejednak po različitim sektorima. Najveći udar očekuje se u industrijama koje su energetski najzahtevnije i imaju najveći izvozni potencijal ka EU. Na prvom mestu su metalurgija, odnosno proizvodnja gvožđa i čelika, koja će biti “značajno pogođena”. Ova grana ne samo što troši ogromne količine energije, već i sam proizvodni proces (redukcija rude) generiše velike količine CO₂. S druge strane, uticaj na industriju cementa, koja je takođe emisiono intenzivna, biće ograničeniji zbog činjenice da Srbija mali deo proizvodnje izvozi. Ovo znači da će domaći proizvođači cementa plaćati porez na emisije, ali neće morati da se suočavaju sa carinom na granici EU, barem ne u značajnoj meri.
| Industrijski sektor | Procena uticaja CBAM-a | Ključni razlozi |
|---|---|---|
| Gvožđe i čelik | Visok | Visoka energetska intenzivnost, značajan izvoz u EU, proces proizvodnje sa visokim emisijama. |
| Cement | Umeren do nizak | Visoke emisije, ali mali izvozni udeo. Primarni uticaj kroz nacionalni porez. |
| Energetika (na bazi uglja) | Visok | Direktno oporezivanje emisija CO₂, čime se smanjuje konkurentnost u odnosu na obnovljive izvora. |
Investicije u dekarbonizaciju: Priče iz prve ruke
Iskustva vodećih industrijskih igrača na terenu daju najbolju sliku o izazovima i pravcima razvoja. Marko Muhadinović, tehnički direktor Holcim Srbija, otkriva da je njihova kompanija do sada uložila impresivnih 150 miliona evra u proces dekarbonizaciju u našoj zemlji. Ovaj podatak jasno pokazuje da je tranzicija već u toku i da zahteva kolosalna finansijska sredstva. Muhadinović ističe tri ključne stubice za cementnu industriju: zamenu sirovina i goriva (npr. korišćenje alternativnih goriva iz otpada), prelazak na obnovljive izvore energije za pogon postrojenja, i što je najvažnije – jasnu i predvidljivu domaću regulativu koja prati evropsku mapu puta. Njegova poruka je da bez stabilnog pravnog okvira, privatne investicije ne mogu imati dugoročnu perspektivu.
Ključno pitanje: Gde će otići novac od poreza?
Jedna od najkritičnijih tačaka u celoj diskusiji, koju je posebno istakao Muhadinović, jeste sudbina prihoda od novog poreza na CO₂. Njegov stav, podeljen od strane mnogih stručnjaka u privatnom sektoru, je da deo ovih sredstava mora biti zadržan u zemlji i usmeren namenski ka industriji kroz poseban fond. “Ako hoćemo da se takmičimo u Evropi, taj novac mora ostati u sektoru dekarbonizacije”, naglašava on. Ovakav pristup čini tranziciju cirkularnom – novac sakupljen od “zagađivača” reinvestira se u tehnologije koje smanjuju zagađenje, stvarajući podsticaj za inovacije i modernizaciju. U suprotnom, porez rizikuje da postane jednostavno fiskalno opterećenje koje smanjuje konkurentnost preduzeća, a ne most ka održivijoj budućnosti.
Nelojalna konkurencija i globalni trgovinski rat
Perspektiva direktora kompanije Metalfer, Branka Zečevića, dodaje još jednu, mračniju dimenziju celoj priči. On upozorava da, iako je njegova firma uložila 120 miliona evra u nove tehnologije, neće svi proizvođači u svetu moći da prate ovaj tok. Posledica toga, kaže on, je da “određene zemlje koje to ne mogu spuštaju cene i postaju nelojalna konkurencija”. Njegova konstatacija da “globalna slobodna trgovina de facto više ne postoji” govori o širem trendu protekcionizma, gde države sve više štite svoje proizvodne sektore kroz klimatske, zdravstvene ili bezbednosne mere. Za Srbiju, koja ima relativno otvoreno tržište, to predstavlja dilema: kako zaštiti domaće investitore koji ulažu u dekarbonizaciju od jeftinije robe iz zemalja koja ignorišu ekološke standarde? Zečević poručuje da će bez odgovarajuće zaštite na granici, sve domaće investicije u zelenu tranziciju biti “uzaludne”.
Priprema regiona: Ko je spreman, a ko zaostaje?
Panel diskusije organizovan od strane NALED-a nosio je naslov “Da li je region spreman za CBAM?”. Odgovor za Srbiju, prema zvaničnim izjavama, je potvrdan – usvojeni planovi i priznati domaći mehanizam daju nam prilično dobre karte. Međutim, spremnost nije jedinstvena. Različite zemlje Zapadnog Balkana imaju različitu energetsku strukturu, industrijsku baza i administrativni kapacitet za implementaciju složenih sistema poput CBAM-a. Konferencija Core days 2025, koja je okupila preko 300 učesnika iz celog regiona i EU, imala je za cilj upravo razmenu ovih iskustava i jačanje regionalne saradnje. Jer, iako se takmičimo na tržištu, izazov dekarbonizacije je zajednički. Neusklađenost jedne zemlje može stvoriti crne rupe na tržištu i ugroziti napore svih ostalih. Stoga je razvoj zajedničkih standarda, prenosa znanja i možda čak i koordinacije politika ključni za uspeh celog regiona u narednim decenijama.
Šira slika: ESG standardi kao nova norma
Važno je razumeti da CBAM i uvođenje poreza na CO₂ nisu izolovani procesi. Oni su deo mnogo šireg pomeranja ka ekonomski koja vrednuje ne samo profit, već i uticaj na životnu sredinu, društvo i korporativno upravljanje (ESG). Konferencija je, pored klimatskih pitanja, razmatrala i prava radnika, rodnu ravnopravnost, socijalno preduzetništvo i održivost u lancima snabdevanja. Ovo ukazuje na to da će budući uspeh preduzeća u Srbiji i regionu zavisiti od njihove sposobnosti da se prilagobe celoj paleti ovih zahteva. Konkurentnost više nije samo pitanje cene i kvaliteta proizvoda; sve više je to i pitanje energetske efikasnosti, socijalne odgovornosti i transparentnosti. Preduzeća koja rano shvate ovu novu realnost i u nju ulože – kao što su to učinile kompanije poput Holcima i Metalfera – biće ona koja će oblikovati budućnost srpske privrede.
