Internet pretraživač Gugl danas nas je zanimljivim „dudlom” podsetio na 142 godine od rođenja poznate srpske slikarke Nadežde Petrović.
Iako je živela samo 42 godine, Nadežda Petrović je uspela da stvori bogat slikarski opus i u isto vreme aktivno učestvuje u realizaciji ideje jugo-slovenstva. Na oba plana, koja su u njenom životu podjednako važna i međusobno se prepliću, učinila je toliko da je druga polovina 20. veka, kao veliko otkriće koje za života nije imala, podigne na pijedestal jedne od najvažnijih i najvoljenijih slikara na Balkanu.
Nadežda Petrović rođena je u Čačku 12. oktobra 1873. od oca Dimitrija – Mite Petrovića i majke Mileve, sestričine Svetozara Miletića. Sa porodicom se 1884. godine preselila u Beograd.
Nadežda sa porodicom
Posle završetka Više ženske škole 1891. godine, Nadežda Petrović polaže ispit kojim stiče diplomu za nastavnika crtanja. Dublje slikarsko školovanje započela je u Prvoj srpskoj crtačkoj školi Kirila Kutlika u kojoj je predavao i njen ujak Svetozar Zorić i kod porodičnog prijatelja Đorđa Krstića, ali već 1898. godine nastavlja da uči slikarstvo u Minhenu, u školi Antona Ažbea, a kasnije kod Julijusa Ekstera. Kod Ažbea se suočava sa drugačijim pristupom tehnikama slikanja, u kojima je on prenosio shvatanja da se crtež, boja i kompozicija ne mogu odvajati i da se problemi na slici rešavaju bojom. Uz to je negovan širok slobodan potez. U školi kod Ažbea Nadežda je doživela i prvo slikanje u prirodi. U isto vreme, u tom ateljeu borave i Vasilij Kandinski i Aleksej Javljenski, a veliki uticaj na Nadeždu ima i druženje sa Ivanom Meštrovićem, Miroslavom Kraljevićem, Ivanom Groharom, Rihardom Jakopičem, Milanom Milovanovićem i drugima. Ovako udruženi u Ažbeovom ateljeu, mladi srpski, hrvatski i slovenački slikari će i kasnije ostvariti prve zajedničke izložbe jugoslovenske orijentacije. Nadežda je u Minhenu nameravala da ostane godinu dana, a zadržala se četiri pune godine, za to vreme naučila i nemački, ruski i francuski jezik.
Resnik-1904
Da bi svuda stigla, ta krupna, stamena žena bila je uvek spremna da krene na put, na konju, u vozu, peške, ona je neprestano putovala, kao neki umetnički misionar, propovednik i borac. Do 1910. godine Nadežda izlaže svoje nove slike, seoske pejzaže, beogradske prizore, portrete na više kolektivnih izložbi, ali kritika ostaje nemilosrdno negativna. I dok Ivan Cankar tvrdi kako „gospođica nema ukusa” Nadeždu brani kritičar Bogdan Popović, tvrdeći da „nije bez dara” i da su njene težnje „uvek umetničke”. Tek 1907. godine na izložbi Prve jugoslovenske kolonije poneka lepa reč našla se i za Nadeždino delo. Antun Gustav Matoš piše: „Te su slike nervozne, apokaliptične, crvena bija tu gospodari kao krv i crvena vatra, što sagorijeva život bilja i mesa…”
Prvu izložbu Nadežda je imala u prostorijama Velike škole za vreme letnjeg raspusta, avgusta 1900.godine. Raznoliku kritiku zasenila je izuzetno loša i brutalna kritika Pere Odavića, tako da su se reči blagonaklonosti zanemarile. Tu je izložila 19 slika, koje po opšte prihvaćenoj periodizaciji, pripadaju minhenskom periodu njenog stvaralaštva. To su slike nastale pod vidnim uticajem njenih minhenskih profesora. Taj period (po opšteprihvaćenoj periodizaciji njenih dela) traje do 1903. godine.
Poznate slike iz tog perioda su: „Breze“, „Bavarac sa šeširom“, „Iz Iberžea“, „Vršidba“, „Sedeći ženski akt“, „Kupačice“…
Drugi period tzv. srbijanski traje od 1903 – 1910.godine. U tom periodu slika predele iz Resnika, „Sićevačku klisuru“, „Seljanke iz Šumadije“, „Ciganka sa crvenim šalom“, ,,Čobanin svira u frulu“, „Guslar“, „Na izvoru“, „Kosač“, „Pletilja“, „Staro beogradsko groblje“, „Devojče iz Sićeva“, „Prizrenka“, „Pejzaž sa crvenim nebom“, „Put“, „Pogreb u Sićevu“, „Portret Kosare Cvetković“, „Autoportret“, „Portret sestre Anđe“, „Nadeždina majka“, „Cigansko selo“, „Tašmajdan“, „Skadarlija“, „Dereglije na Savi“, “Jevrejska mala“, „Ljubičasta jesen“, „Žena sa suncobranom“, „Ada Ciganlija“, „Karaula na Savi“…
Notr-Dam-1911
Odlučna u svom stavu da se posveti slikarstvu Nadežda ne stvara svoju porodicu. Ako se i površno pređe preko njene biografije stiče se utisak da i nije bilo vremena za porodični život, da bi je svaka sentimentalnost odvukla od onoga što ona kao ličnost jeste: žena od ideje i za ideju, žena čije slike nude poruku u kojoj se osećajnost gubi u „borbenom činu“.
Nadežda je zaposlena, što je za ono vreme bila retkost kada su u pitanju žene (i plate su im bile manje, ali Nadežda traži povišicu), i izuzetno obrazovana u vreme kada većina žena u Srbiji nije ni pismena.
Posle burnog perioda društvenog angažmana, 1910. godine odlazu u Pariz, gde boravi u ateljeu Ivana Meštrovića. To je period upoznavanja sa avangardnim umetničkim tokovima, sa umetnicima poput Matisa i Pikasa. Nadežda upoznaje i Rodena, a slavni vajar u njenom ateljeu odabira radove koje će predstaviti na Jesenjem salonu. Pod utiskom svega viđenog i njeno slikarstvo se menja, a njena dela pokazuju punu slikarsku zrelost.
Ostrvo-ljubavi-1907
Nadeždin boravak u Parizu prekinut je aprila 1911. godine telegramom koji je obavestio da je otac na samrti. Nešto posle očeve smrti, Petrovići gube i majku za koju je Nadežda posebno bila vezana.
Privremeno i sa prekidima doselila se u Pariz (od 1910. do 1912.god. ) gde je takođe učila. U Parizu je živela u ateljeu Ivana Meštrovića. Njih dvoje uzajamno su se cenili kao umetnici. Iz njenog školovanja i putovanja vidi se da naša sredina još uvek ne poznaje umetničke pravce koje su u zapadnoj Evropi već stvorila poznata slikarska imena.
Poslednje godine Nadežda Petrović provela je kao dobrovoljna bolničarka, prvo u Balkanskim ratovima, kada nije htela da ostane u sanitetu, već je izričito zahtevala da je pošalju na sam front u improvizovanu bolnicu. I u trenucima dok su kuršumi fijukali oko glave, dok je gledala smrti u oči i neumorno previjala ranjenike, uspevala je Nadežda da pomalo i slika. Kada se završio Drugi balkanski rat, nadežda je na kratko sa sestrom otišla u Veneciju da se „nagleda lepote”.
Čim je buknuo Veliki rat, Nadežda je ponovo na sopstveni zahtev regrutovana za bolničarku. Nije pristala na predlog Vrhovne komande da bude član Crvenog krsta u Švajcarskoj, nego se odmah javila na dužnost u poljskoj bolnici Dunavske divizije. U jeku borbi, dok je u bolnici vladala epidemija pegavog tifusa, Nadežda Petrović, i sama iscrpljena, poslednjom snagom slikala je šatore valjevske bolnice, sve dok zarazna bolesti nije i nju oborila. Bolovala je sedam dana a umrla 3. aprila 1915. godine.
U valjevskoj bolnici
Za sve svreme svog slikarskog rada ona je i politički aktivna: osnivač je „Kola srpskih sestara“ 1903.godine;organizovala je najveći ženski skup avgusta 1903.god. gde pokušava da probudi patriotsku svest žena, zalaže se za socijalnu pravdu i pružanje brze pomoći tamo gde je potrebna; prikupila je pomoć u novcu i oružju i lično odnela u Skoplje posle propasti Ilindenskog ustanka, držala je i govor sa terase Narodnog pozorišta u Beogradu povodom aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougara; aktivni je član patriotskog društva „Narodna odbrana“; bolničarka u ratu…
Pripremila: M. H.
Izvor (slike): http://secanja.com/2013/velika-slikarka-nadezda-petrovic/, http://www.avantartmagazin.com/nadezda-petrovic-izmedju-nerazumevanja-i-slave/ , b92.net
