Publicista, novinar, autor knjige „Srbijo moja stradalna u Hristu vaskrsla”, Nada Vukićević Lukić Drinska, kraće, kako ona voli, Nada Drinska, rođena je kako sama kaže na obali Drine, i otkad su je naučili da postoje četiri strane sveta, nije mogla da shvati kako se na Drini završava zapad (Srbije) i počinje istok (Bosne). Kaže i da se okretala za suncem naspram izlaska i zalaska čas u jednu čas u drugu republiku koje su kasnije postale države, a da su splavari ostali splavari, grnčari– grnčari, ratnici– ratnici, ljudi–ljudi, i da nikakve razlike nije bilo i nema između tog istoka i zapada.

Po završenoj osnovnoj školi u rodnom mestu, došla je u Užice sa nepunih 14 godina i rado se seća baka Tijane, odmah kod Aleksića mosta. Kroz kuću u kojoj je tada živela baka Tijana prošlo je mnogo generacija drinskih. U Beogradu je studirala književnost, a ljubav prema srpskom jeziku i književnosti je okrepljivala dugim boravcima po bibliotekama i manastirima tražeći izvore i inspiracije u staroslavnim knjigama.

Izdala je svoju prvu, od planirane trilogije, knjigu „Srbijo moja stradalna u Hristu vaskrsla” 2011. koja se može čitati od korice do korice kako smo navikli, ili pojedinačno po tekstovima, jer predstavlja zbirku Nadinih radova, novinarskih, publicističkih, književnih, pesničkih. Simbolikom belog orla koji uznosi mapu Srbije, prikazanu na koricama knjige, Nada Drinska se svojim tekstovima o srpskom životu i čoveku, trudi da pokaže da je Srbija nešto više, punije od obrisa mape.

Nada Vukićević Drinska

U Vašoj knjizi „Srbijo moja stradalna u Hristu vaskrsla”, bavite se različitim temama, od života na i oko Drine, istorijom, ratovima, običnim ljudima i njihovim sudbinama, kao i istaknutim intelektualcima. Zašto ste se opredelili da napravite mozaik knjigu od ovako različitih tema?

— Sve ove teme su potrebne Srbiji, jer Srbija naša beše krenula da odumire u svakom pogledu…Jednog  tenutka sam pomislila da će izdahnuti, pa se uplaših… Nije to tako davno bilo, napisah i u knjizi prvi put u Srbiji pesma zamire, a nekad se pevalo dok se ginulo…

Istorijski trenutak u kome živimo prepun je tekstova, dokazivanja, otkrivanja novih detalja dela istorije koji je bio zamagljen socijalističkom indoktrinacijom. Imaju li čitaoci kojima se Vi obraćate izoštren kriterijum za istinu, i da li mislite da ga ovom knjigom tražite ili nudite?

— Mislim da će moji čitaoci, pri tome mislim i na one od školskog uzrasta, ljudi raznih zanimanja i obrazovanja, pri tome mislim i na moje „planince”, obične ljude kako ih nazivamo, shvatiti koliko ima istine u svemu što ja pišem o ovome danas, pa će slediti logiku koju sam dala istražujući kroz našu istoriju, neke istine koje nisu ranije pominjane…Po prvi put sam objavila neke fotografije, za koje se znalo ali istorija se u našim školskim udžbenicima iz godine u godinu , i neka mi oproste istoričari koje jako poštujem, uglavnom prepisivala. .. U školskim danima, dok sam išla u Gimnaziju, imala sam problem kada sam rekla mom profesoru istorije, da su u našem manastiru Rači, pored Drine, koji je imao trista kaluđera, bili prvi prepisivači knjiga, pre resavaca…To do današnjeg dana nije spomenuto. Ja sam novinar, terenac, istraživač…Često zavučem glavu u arhive, među spise i stare knjige. Moram da pohvalim Užice, jer ljudi koji tamo rade po arhivama u institucijama i ustanovama, su uvek, nama istraživačima spremni da pomognu i izađu u susret. Često radim u Beogradu u Vojnoj arhivi, u Sloveniji ima jako puno arhivskog materijala kog koristim u istraživanju i pisanju. Sva ova sadašnja istraživanja spremam za novu knjigu, jer je ova prva samo uvod u trilogiju koju imam nameru da radim.

Potpisujete se– Drinska, po Vašim precima iz Drinske divizije, učesnicima Oslobodilačkih ratova. Kao novinar i publicista, verovatno ste upoznati sa tim koliko naše mlađe generacije znaju o ulozi i značaju naše zemlje u tim ratovima. Koliko ste zadovoljni tim njihovim znanjem ili informisanošću?

— Da, ja sam Drinska jer se ponosim mojim ratnicima, svim srpskim ratnicima, ne samo sa mojim iz familije. Oni su pomenuti, zajedno sa ostalima, jer su bili direktni učesnici u bitnim istorijskim događajima, a i dosta iz naše kuće ih je ginulo mladih, jako mladih…Razumeju to i današnje mlade generacije, nadam se većina. Verujte mi da je u našoj zemlji Srbiji, velikoj srpskoj familiji, sami Bog odredio onog ko će, slično meni, da se bavi ovim poslom, da zapisuje, pamti, prenosi potomcima.. U mojoj drugoj knjizi već opisujem takvu decu iz nekoliko različitih srpskih porodica. A što se mene tiče, ja sam praunuka ratnikova, unuka ratnikova, sinovica trojice ratnika, kćer ratnikova i majka ratnikova, a najstariji unuk mi uskoro postaje jedan od najmlađih pilota u Srbiji. Za vreme bombardovanja Srbije, kao dečak zarekao se da će postati pilot.

Koliko su nove generacije spremne da poštuju tradiciju?

— Često mi stariji treba da naučimo neke stvari od naše mladosti. Ne bi trebalo toliko brinuti za naše mlade u celini, ima tu i buntovnika kao što smo mi bili kada smo bili njihovih godina, ali oni su svi naša deca. Jedan deo, manji deo je krenuo stranputicom, ali srećom da to nije i većina njih. Pametna nam je mladost, nije plašljiva. Dosta mladih ide u crkvu, jako mladih. Svesni su šta nam se dogodilo, koliku odgovornost za ovu zemlju, za Srbiju moraju da preuzmu na svoja pleća.

Nada Vukićević Drinska

U Vašoj knjizi govorite i o Kosovu, ne ulazeći u političke konotacije. Može li se sa distance, kad smo već prinuđeni da živimo s granicama, odnegovati i očuvati kultura Srba koji tamo žive i rade i na koji način?

— Eh, Kosovo moje, Kosovo naše.. Ne može Kosovo prestati da postoji usred Srbije, onda bi Srbija zauvek nestala. Biće sigurno još teških dana, ali obnovićemo mi naše svetinje. Pomoći će Rusija. Preko naše pravoslavne vere doći će sjedinjenje. Samo tako će doći pravda za Srbiju, jer pravoslavlje je pravda. A ja ću uskoro ponovo na Kosovo, obećala sam deci dole koju redovno posećujem, anđelima božijim…

Radite dosta i na saradnji sa našom dijasporom. Recite nam nešto više o toj aktivnosti.

— Nadam se da će se kod nas izobičajiti i zvanično prestati da postoji naziv „dijaspora”, jer nam je taj naziv došao od jevrejskog naroda koji se rasut, razišao po belom svetu, kad nisu imali matičnu državu. Taj naziv nam se nametnuo i ide smišljeno od naših dušebrižnika kako bismo i mi ostali bez naše matice–Srbije. Sarađujem sa našima svuda „tamo daleko”. Imam i najbliže iz porodice po nekim zemljama u svetu, moju ćerku Natašu koja živi u Grčkoj, Ivanu  u Francuskoj, sinove mog brata u Australiji, a imam i dosta prijatelja pesnika u Americi i Kanadi. U Sloveniji sam jedno vreme radila i tamo sam stekla puno prijatalja, kao i u Makedoniji. Prihvatila sam se i jednog ozbiljnog posla, kad smo osnovali SKOR (Savez književnika u otadžbini i rasejanju), centrala je u Novom Sadu a mene su imenovali kao predsednika ogranka SKOR – u Beogradu. Naravno, radim na tome da se uskoro oformi i počne da radi i ogranak SKOR–a u Užicu.

Milunka Nikolić