Legendarnu i po mnogo čemu kontraverznu grupu The Doors su 1965. godine u Los Anđelesu osnovali Džejms Daglas Morison i Rej Manzarek, studenti filmske škole UCLA. Morison je u grupi bio pevač, a Manzarek klavijaturista. Kasnije su angažovali gitaristu Robija Krigera i bubnjara Džona Densmora koje je Manzarek upoznao na časovima joge i meditacije. Iako su na studijskim snimcima angažovali basiste, nikada ni jedan basista nije postao član grupe.

Sudbonosni susret Morisona i Manzareka se dogodio na plaži u Venis Biču. U razgovoru, Morison je rekao Manzareku da piše pesme i da u glavi ima čitav rok koncert. Stidljivog Morisona, koji je bio ubeđen da ne ume da peva, Manzarek je ohrabrio da mu odpeva pesmu „Moonlight Drive”. Oduševljen Morisonovim stihovima predložio je Morisonu da osnuju bend.

Stihove su pisali gitarista Kriger i najvećim delom Morison koji je često bio inspirisan radovima Fridriha Ničea, Vilijama Blejka, Šarla Bodlera, Artura Remboa, Žaka Keruaka, Luja Ferdinanda Destuša poznatijeg kao Selin. Pored predhodnih autora, na Morisona su imali uticaj Majkl MekKlur, Antonin Artoa, Džilijen Bek, Džozef Kembel i Džejms Frejzer. Pored pisanja i pevanja, Morison je bio naklonjen raznim vrstama umetnosti, koeficijent inteligencije mu je bio 140, a njegov rad je često povezivan i sa religijom, misticizmom, antičkim mitom, simbolikom, seksom, drogom i ludilom.  Poseban značaj za njega su imali mitovi i religija Indijanaca. Još u periodu dok je sa porodicom živeo u Novom Meksiku upoznao se sa Indijanskom kulturom. To iskustvo je izvor njegovih mnogih veza sa stvorenjima i mestima kao što su gušteri, zmije, pustinje ili drevna jezera. Pokrete plesa indijanskih šamana je koristio u svojim scenskim nastupima.

Naziv grupe The Doors je izveden od naziva knjige Olduksa Hakslija The Doors Of Percepcion, tačnije Vrata opažanja, koji je opet inspirisan poemom The Doors:Open And Closed u kojoj Vilijam Blejk kaže:„Kada se vrata opažanja očiste,bilo koja stvar će se pojaviti čoveku onako kako jeste,beskrajna.” I sam Morison je govorio:„Postoje poznate i nepoznate stvari, a između njih su vrata”. U toku svog života, često je bežeći iz poznatog i istražujući nepoznato, otvarao i zatvarao mnoga vrata.

Posle nekoliko meseci teškog i neuspešnog početničkog rada 1966. godine, Dorsi potpisuju ugovor sa izdavačkom kućom Elektra Records. Prvi album karakterističnog bluz, rok,džez i psihodeličnog stila, objavljuju početkom 1967. godine pod nazivom The Doors. Zatim izdaju singl „Light My Fire” koji ostaje broj 1 na Bilbordovoj muzičkoj listi mesec dana. Nekoliko meseci kasnije grupa je gostovala u popularnoj emisiji Šou Eda Salivana,u kome su svojevremeno bili predstavljeni Elvis Prisli a kasnije i Bitlsi. Iste godine, Morison je uhapšen na koncertu Dorsa u Konetiketu. Naime, policajac je primetio da se Morison ljubi sa jednom devojkom iza scene, pa ih je prekinuo i oterao. Kasnije, u toku koncerta, Morison je iritirao policajce, uporno ponavljajući priču „o jednom malom plavom čoveku sa plavom kapicom”. Jedno vreme policajci nisu reagovali ali je Morison bio toliko uporan da su na kraju prekinuli koncert i uhapsili ga.

Već  početkom1968. godine izlazi album Strange Days koji se smatra  najkvalitetnijim. Na njemu preovladava psihodelija kao rezultat Morisonovih metafizičkih vizija. Krajem iste godine izdaju i treći album pod nazivom Waiting For The Sun. Na ovom albumu dolazi do ponovne promene stila u korist komercijalizacije. U istom stilu je i naredni singl Hello I Love You koji je Morison napisao u jednom dahu kada je na plaži ugledao devojku koja mu se svidela.

Komercijalizacija se nastavlja i sa četvrtim albumom The Soft Parade izdatim 1969. godine. Ovaj album je praktično nastavak zvuka sa trećeg albuma Waiting For The Sun ali se publici nije preterano dopao. Jedini hit je bila pesma Touch Me.

 Živeći po citatu Vilijama Blejka:„Put razuzdanosti vodi do palate mudrosti”, još pre Dorsa je koristio LSD, da bi se po stvaranju grupe prebacio na alkohol i to u velikim količinama. Često je dolazio na snimanje pijan pa se čak može čuti i njegovo štucanje u pesmi Five To One na albumu Waiting For The Sun iz 1968. godine. Posle koncerta u Majamiju 1969. godine na kome nastupio pijan, Morison je optužen a kasnije i osuđen zbog nepristojnog ponašanja i javne golotinje. Grupa je bila izložena negativnom publicitetu a mnogi dogovoreni koncerti su otkazani.

Dorsi još jednom menjaju stil 1970. godine na albumu Morison Hotel. Bluz orjentisana gitara je dominirala ovim albumom i povratak prvobitnom stilu je bio očigledan. Već tada se primećuju promene na Morisonu u vidu prekomerne težine. Omot za živi album Absolutely Live iz iste godine ga prikazuje kao vitkog, sveže obrijanog i doteranog, u kožnim pantalonama. Fotografija je zapravo nastala dve godine ranije.Na turneji na kojoj je ovaj album  snimljen, Morison je bežeći od predhodnog imidža pustio bradu, ugojio se nekoliko kilograma  oblačio obične široke pantalone i majce. Poslednji nastup u punom sastavu Dorsi su imali u novembru 1970. godine u Los Anđelesu.

Njihov zadnji studijski album snimljen 1971. godine pod nazivom L.A.Woman kojim je potvrđen povratak prvobitnom stilu grupe, Morison je odradio pevajući vokale u WC-u i prostorijama za odmor zbog bolje akustike. Po isteku uslovne kazne, u martu 1971. godine, Morison se seli u Pariz da bi se odmorio i posvetio pisanju. Pokušao je da se promeni, obrijao je bradu i smanjio težinu. Društvo mu prave tadašnja devojka Pamela Kurson i menadžer Bil Sidons. Posle samo nekoliko meseci provedenih u Parizu, tačnije 3. jula 1971. godine, Morison umire u svojoj kadi. Imao je 27 godina. U zvaničnom izveštaju uzrok smrti je otkazivanje srca, iako mnogi obožavaoci i biografi smatraju da je uzrok predoziranje drogom. Zvanična autopsija nije urađena jer nisu pronađeni tragovi borbe ili zločina na Morisonovom telu.

Pored mnogih pitanja bez odgovora vezanih za njegovu smrt, stvorio se prostor za mnogobrojne teorije i glasine. Rej Manzarek je čak izneo teoriju da je Morison lažirao sopstvenu smrt da bi mogao anonimno da se posveti poeziji. Pojedni su čak tvrdili da su Morisona videli živog u Africi. Tek posle dvadeset godina Morisonov prijatelj, fotograf Alen Roni, je priznao da je Morisonovu smrt prijavio pod pravim imenom Daglas, kako se o smrti Kralja guštera ne bi odmah saznalo. Roni je organizovao  tajnu sahranu na kojoj je prisustvovalo samo pet ljudi. Njegova tvrdnja je da je Morison umro usled predoziranja heroinom koji je nekontrolisano koristio poslednja tri dana života zajedno sa svojom devojkom.

Morison je sahranjen na groblju Pere-Lachaise u Parizu, pored velikana kao što su Milijer, filozof Aberlad, zatim Marčelo Prust, Šopen, Oskar Vajld, Maks Ernst, Edit Pjaf i mnogi drugi. Hrvatski vajar, Mladen Mikulin, je povodom deset godina od Morisonove smrti izradio i postavio na njegov grob kamenu bistu. Vremenom, pojedini posetioci Morisonovog groba su uzimali delove biste, da bi na kraju 1988. godine bista ukradena. Svojoj devojci Pameli je testamentom ostavio celokupnu imovinu. Umrla je tri godine posle njega.

Pored Morisonovog pevanja u Dorsima i objavljivanja dve zbirke poezije, njegovo i Manzarekovo studiranje filma nije ostalo zanemarljivo. Daleko pre pojave video-spotova kao načina reklamiranja muzike,Dorsi su snimili promotivni film za svoj prvi singl Break On Through. Jednostavan ali profesionalno urađen spot uključivao je sva četri člana grupe koji na zatamnjenoj sceni izvode pesmu, praćeni naizmeničnim kadrovima i krupnim planovima dok Morison izgovara tekst. Inovativni spotovi su urađeni kasnije  za Unknown Solidier I People Are Strange.

Posle Morisonove smrti grupa The Doors izdaje još tri albuma. Orther Voices je izdat već krajem 1971. godine i nadmašio je očekivanja dok je Full Circle iz 1973. godine, počeo da odkriva manjak inspiracije. Treći album An American Preyer je 1978. godine snimljen tako što je naknadno urađena muzika na stare snimke Morisonovog recitovanja poezije iz zbirke  pesama An American Preyer.

Gitarista Robi Kriger je pokušao napraviti projekat sa Igi Popom, čak se govorilo da  Igi Pop treba da zameni Morisona u Doorsima. Zbog heroinske zavisnosti Igi Popa u tom periodu, smatralo se da ipak nije sposoban da se nosi sa ulogom zamene za Morisona pa se od toga odustalo.

Kriger i Manzarek su ponovo počeli da sviraju muziku Doorsa zajedno sa Bretom Skalionsom bivšim pevačem grupe The Fuel.Bubnjar Doorsa Džon Densmor se nije složio da se nastupa pod imenom The Doors, pa je naziv benda promenjen u Riders On The Storm.

Dorsi su prodali preko 100 miliona ploča širom sveta, a samo u Americi su imali 19 zlatnih,14 platinastih i 5 multiplatinastih albuma. I danas se godišnje proda oko million njihovih albuma. Pored neverovatne prodaje albuma Dorsa iz perioda sa Morisonom, Oliver Stoun je u filmu Dors iz 1991. godine doprineo njihovoj dodatnoj popularizaciji i otimanju od zaborava. Film o životu Džima Morisona je dobro prošao kritički ali nije imao komercijalni uspeh. Obožavaoci nisu bili zadovoljni zbog manjka prikaza Morisonove umetničke, tačnije poetske strane ličnosti.

Bivši članovi Dorsa su nastavili  karijere. Manzarek i Kriger su od 2002. godine  nastupali pod imenom Thee Doors Of 21^st Century a na mestu frontmena se najduže zadržao Ijan Astberi iz grupe The Cult. Na žalost, jedan od osnivača Dorsa, Rej Manzarek je preminuo na klinici u Nemačkoj posle duge borbe sa rakom žuči u maju 2013. godine u 75. godini života. U svojim memoarima objavljenim 1998. godine pod nazivom Light My Fire, tačnije Moj život s The Doors, Manzarek iskreno pokušava da objasni fenomen Dorsa,kroz detaljnu priču počev od nastanka Dorsa pa sve do Morisonove smrti. Pri tome ne zaboravljajući na opis vremena u kome su Dorsi nastali i nastupali, uvodi čitaoca u vreme hipi kulture, generacijskih dilemma, pojave autorske i rok muzike, električne gitare i klasnih podela. Prelaz iz ekonomskog prosperiteta pedesetih u rat šezdesetih, kroz istorijat tadašnjeg američkog društva opisuje Dorse kao začetnike popularne kulture koji su kroz muziku i poeziju govorili ono o čemu se do tada ćutalo.

Posle Manzarekove smrti, u decembru 2013. godine na memorijalu Džima Morisona, koji je rođen 8.decembra 1943. godine, preostala dva člana Dorsa, Robi Kriger i Džon Densmor, neočekivano su odsvirali set od 4 najavljujući da tu nije kraj. Iako su posle Morisonove smrti, kako sami priznaju, pomislili da će Dorsi brzo pasti u zaborav i da će mnoge velike pesme ostati neshvaćene, smatraju da publici treba pružiti mogućnost da muziku Dorsa shvate na pravi način. Kao da opet oživljavaju legendarnu priču o stihovima naslovne pesme zadnjeg studijskog albuma Dorsa nazvanog LA Woman. U jednom delu pesme pominje se Mr. Mojo Risin što je u stvari anagram Morisonovog imena. Neki njegovi prijatelji su tvrdili da im je pred kraj života rekao da će lažirati sopstvenu smrt i otići u Afriku. Navodni plan je bio da im se odatle javi koristeći upravo pseudonim Mr.Mojo Risin. To se još uvek nije dogodilo. Morison je jedna od svojih vrata izgleda zatvorio zauvek. A neka druga su ostala otvorena.

Mirjana Milićević