Dobre stvari, onako kako su po Bibliji i drugim svetim knjigama raznih vera ispisanim samo za pobornike tvrdih moralnih načela bile bi jako monotone u svojoj doslednosti ako bi ih svi i na isti način tumačili … Monotone , u smislu da se ne bismo imali čemu gorko nasmejati na način kako ih je u njihovoj suprotnosti predstavio Džozef Keserlinger u svojoj ironičnoj komediji koja se većinom označava kao „crni humor” u komadu „Arsenik i stare čipke”. Ubistva, nešto iz milosrđa, nešto iz frustracija koje vuku korene iz detinjstva , porodično ludilo, porodične veze koje nastaju i koje se otkrivaju zarad leševa, kako utvrditi ko je normalan na šemi porodičnog stabla, sve to ovlaš podvučeno vladavinom sistema u kome je dobrovoljnim prilozima i donacijama moguće držati na uzdi i opštinu i policiju i sud su akcetovani događaji koji čine radnju ovog komada napisanog davne 1939. g . a prvi put postavljenog na scenu 1941. g. Dug život i skoro neprekidno postojanje jednog komada na scenama širom sveta od brodvejske premijere do danas govori da se mimo protoka vremena neke osobine ljudi ne menjaju. Sklonost ljudi da se opuste, nasmeju, uživaju u slikama i scenama nestvarne porodične zbrke gde se ljudi koji pripadaju različitim crkvama a imaju istu osobinu da nemaju porodicu pa prema nekoj logici nužno bivaju usamljeni– ubijaju, leševi takmičarski broje, skrivaju u kovčezima, zakopavaju u podrumu, braća mrze a ludi poštuju, zločinci menjaju fizionomiju plastičnom operacijom po potrebi…govori o tome da je ljubav prema cirkusu ili situacijama sa neočekivanim ili suludim obrtima uvek ista konstanta.
Dve sestre, starije dame Ebi (Seka Sabljić) i Marta (Gorica Popović), žive s nećacima Mortimerom Brusterom , pozorišnim kritičarem ( Nikola Vujović) i Tedijem ( Nebojša Milovanović) koji je u svojim šizofrenim halucinacijama Teodor Ruzvelt i kopa kanal do Paname u podrumu porodične kuće. Tetke pod izgovorom da izdaju sobu biraju samce za koje zaključuju da ako nemaju porodicu moraju biti usamljeni pa prema tome i lišeni dalje muke ovoga sveta i spasavaju ih otrovanim kupinovim vinom pri čemu Tedov Panamski kanal koriste kao grobnicu u koje ih isti sahranjuje u bezazlenom ludačkom uverenju da su žrtve žute groznice. Zaplet u kome se posle dugogodišnjeg odsustva pojavljuje još jedan nećak sa licem koje podseća na Frankeštajna (Mladen Andrejević) za koji je zadužen njegov alkoholisani prijatelj koji se izdaje kao plastični hirurg, dr. Ajnštajn (Boris Milivojević) s namerom da tu ostanu i istovremeno donoseći njihov leš. U trenutku kulminacije u kuću upada policajac (Bane Zeremski) zbog pritužbi komšija na buku a pri tome praveći zbrku u ionako zapetljanoj porodičnoj situaciji u kojoj se između živih petljaju dva leša, jedan kovčeg za skrivanje i jedna raka u Panamskom kanalu..Dovitljiv način pisca da ismeje i karikira američke vrednosti: slobodu veroispovesti, vlast i sudstvo, konvencionalne odrednice popularne umetnosti, američku porodicu kao stub društva , „američki san” kroz lik Tedija koji želi da bude predsednik, instituciju predsednika kao ikonu američkog društva (i svakog drugog) u ovoj rediteljskoj postavci ostaje zanemarena. Akcenat ove predstave je na površnoj humorističko zabavnoj igri a cela predstava oslanja se na tipične i uhodane igre glumaca na koje smo godinama navikavani kroz TV serije, filmove i pozorišne komade u kojima se pojavljuju. Osim Baneta Zeremskog koji u svoj lik policajca unosi nešto svežine i savremenosti u tumačenju, ni jedan od glumaca ne izlazi iz svojih tipičnih karakternih likova pomešanih s onim što gledalac očekuje od američkog brodvejskog komada. U većem delu predstave ne oseća se da likovi međusobno korespondiraju u svrhu radnje i akcije već se stiče utisak odvojenosti i inidividualnosti. Kostimi iz doba američkih filmova četrdesetih kao i scenografija prosečne američke sobe srednjeg staleža jesu u svrhu prikazivanja mesta i vremena radnje, podvlače opise tipičnih likova ni po čemu ne odstupajući od konvencionalne rediteljske namere. Bez ikakve dubine i istraživanja, „Arsenik i stare čipke” UK „Vuk Karadžić” odigrana na sceni KC Požega 18.novembra, na ovaj način su samo laka razbibriga i ovlaš dotaknut humor.
M. Nikolić
