Milorad Miki Damjanović, glumac, rođen u Priboju, po majci koja je rodom Kovačević, rođeni unuk slikara Bože Kovačević, igrao je jednu od naslovnih uloga , Acu Joksimovića u predstavi „Pukla bruka” u KC Požega 8. oktobra.  U ovoj predstavi tumači lik Zlatiborca  oženjenog Bosankom a o utiscima s gostovanja u Požegi je izjavio:

—Na ovoj sceni igram prvi put posle završene Akademije i jako sam srećan zbog toga. Pošto sam iz ovih krajeva, kad god dolazimo ovamo, čim prođem Čačak i nastavim put Požege, Užica..osećam se kao da sam stvarno u mom kraju.  Ovo večeras je bilo prvo izvođenje predstave Pukla bruka u sezoni  tako da smo igrali i za vašu ali i za našu dušu, zabavljali se, improvizovali  i vidim da je to publika prepoznala tako da nam je stvarno bilo lepo.

Kad krenete na putovanje s predstavom „Pukla bruka” da li imate, s obzirom na tematiku komada,  zadršku u razmišljanu kako će publika u malim sredinama reagovati?

— Ne delim ovu zemlju na Beograd i provinciju jer sam i sam dete provincije i sve ono što imam potrebu da kažem u Beogradu imam potrebu da kažem i u Priboju, pa i ovde u Požegi. Ovu predstavu smo igrali i u Čajetini o kojoj je i govor u komadu. Nije poenta gde se ovo dešava…Može da se dešava svugde u svetu i imam utisak da se pokazalo kao odlično i da su ljudi u provinciji shvatili da je to takođe negde oko njih ,možda njihov suprug, supruga, sin, ćerka…s tim što ovo nije glavna tema već se takođe bavimo i nasiljem . Naime, hteli smo da iskritikujemo nasilje i to ne mora samo da se odnosi na nasilje u porodici. Tema može da bude nasilje na nacionalnoj osnovi, neslaganje u životnim potrebama..U osnovi svako nasilje je nedostatak komunikacije među ljudima i to je razlog što se ljudi ne razumeju i mrze i pri tome misle da je to zapravo problem  a ne posledica..Mi smo ovom predstavom hteli da kažemo da ukoliko negde želite da kažeta svoj problem i da iza njega stanete , kakav god on bio, ukoliko to saopštite drugoj strani– partneru, majci, ocu, prijatelju..na jedan zdrav i normalan način, onda se na problemu može raditi. Ukoliko ne komuniciramo jedni s drugima,na svim nivoima, govorim čak i o visokoj politici, to je ono što nas koči, i o tome u najvećem govori ova predstava.  Priča o dvoje ljudi iz nekog sela sa Zlatibora koji su našli zajednički jezik i istinski i srcem se razumeli  je univerzalna priča  koja se može desiti bilo gde i bilo kad.

U vreme kada su mišljenja oko Prajda podeljena veliki je izazov i igrati ovu predstavu, nasilje u porodici je takođe aktuelna tema..kako publika reaguje u različitim sredinama?

— Ovo nije samo priča o običnim odnosima u srpskoj porodici , već se na jedan dublji način govori o nekim važnim stvarima. Posle Prajda o kome toliko pričamo , mislim da neka važne stvari treba uvek i uvek govoriti. Treba ih govoriti na način na koji narod može da razume. Ja inače imam to viđenje pozorišta i u takvom pozorištu volim da igram. Volim pozorište koje publika razume  i onda kada izađe iz sale možda malo i razmisli a moguće i promeni ugao gledanja na neke teme ili neke stvari. Mislim da smo mi ovde ispričali jednu životnu priču koja se dešava i kako god stavljali glavu u pesak , krili se i govorili da se to dešava nekom drugom , to se realno– dešava i ovde.  I vrlo svesno je pisac to smestio ne u Beograd,nego u neko malo mesto u Srbiji, tako da imamo priliku da iskritikujemo zapravo i one koji se pošto poto bore za to ali to ne razumeju ali i one druge koji to ne žele da razumeju. Komad je takav da smo hteli da ispričamo jednu običnu ljudsku priču, koliko god ona bila bizarna na prvi pogled, koja upućuje na jedno suočavanje s nekim bitnim stvarima koje su i realne i moguće.

Vaš stalni angažman je Beogradsko dramsko pozorište, kakve su vesti za ovu sezonu?

— U Beogradskom dramskom trenutno imam pet naslova. Prošle godine je izašla premijera „Maratonaca” u Zvezdara teatru gde igram Kristijana, odnosno Kristinu jer je rediteljka prebacila da žene igraju muške uloge i obrnuto. To je sada prva predstava koju igram i kojoj se jako radujem,  predstava se igra na kartu više. Ono što je još jako važno je da smo prošle godine u Priboju, mom rodnom gradu, napravili festival „Dani Danila Lazovića” koji je jedinstven u ovom delu regiona na kome mladi glumci , studenti akademija umetnosti govore poeziju. Festival smo napravili u znak poštovanja na glumca Danila Lazovića a s druge strane hteli smo da napravimo nešto što nigde u regionu ne postoji. Ove godine imamo studente iz Srbije, Makedonije, Crne Gore , Bosne i Hercegovine i plan mi je da dok sam ja direktor festivala, a to je naredne tri godine, na ovom festivalu predstavim i druge zemlje regiona koje nisu bile u sastavu Jugoslavije. Opština Priboj je uložila znatna sredstava u ovaj festival i glavna nagrada je 1000 € što nemaju ni profesionalni festivali sa stažom tako da se nadam da će to biti dodatna stimulacija za učesnike. Ovim putem pozivam sve da budu naši gosti u Priboju na festivalu 30. 31. oktobra i 1. novembra.

Tijana Dapčević, u javnosti poznatija kao pevačica pravo je glumačko otkrovenje. Kako ste uopšte krenuli putevima glume?

—Kad sam bila mala i kad su me pitali šta bih volela da budem kad porastem, moj odgovor je uvek bio da ću biti glumica. Polazim od one stare, narodne: ako nešto mnogo želiš, onda ti se to na kraju i isplati. Milorada znam dugi niz godina i kad god bi se sreli u gradu , kroz šalu je pitao kad ćemo nas dvoje nešto igrati i uvek sam mu govorila: „nađi tekst , pa ćemo igrati”. Onda je on posle „x” godina došao i doneo komad „Pukla bruka”i rekao :„ ti ćeš biti Bosa, ja ću biti Aca”. Na prvi pogled sam se bukvalno zaljubila u komad i odmah počela da radim na liku Bose: ko je ona, odakle dolazi, kako dolazi…Moja ideja je bila da to bude žena sa četiri razreda osnovne škole, zlostavljana u detinjstvu, prostodušna žena koja neizmerno voli svoga muža i koja će sve na svetu da mu oprosti samo da bi bila s njim .  Živeti kako Bog zapoveda  a ne kako okolina zapoveda , na kraju krajeva bez totalnog interesovanja kako reaguje okolina, Bosa će preći preko svega i to je u stvari – ljubav . Oberučke sam prihvatila izazov , pošto volim izazove, i volim taj adrenalin pre i posle a naročito u toku predstave. Malo mi je bila frka u početku kako ću taj tekst smestiti u folder (glavu)  ali nisam imala nikakav problem jer sam imala takvu sreću da sam bila okružena ljudima koji su imali beskrano stpljenja ,od Milorada do rediteljke Milice Kralj.Pose toga su sledile predstave „Gde su kokoške” i „Maratonci” u Zvezdara teatru.

Višestrani angažmani su verovano i naporni. Kako postižete sve i kavi su dalji planovi?

— Naporno jeste, ali kad se dobro organizujete sve je moguće, verujta da je dobra organizacija ključ svega. Srećom imam divnog supruga koji me podržava u svemu što radim tako da sam ja u suštini jedna srećna kocka!Sledeće šta planiram ? Pa u planu je novi singl i jedan sasvim izvestan projekat s jednom grupom iz Makedonije s kojom ću raditi jako interesantan koncept, za Novu godinu sam u Crnoj Gori, gomila ugovorenih koncerata…

M.Nikolić