Manu Čao čije je pravo ime Hose Manuel Tomas Artur Čao je francuski muzičar španskog porekla. Inspiraciju za pesme pronašao je u sećanjima na svoje detinjstvo koje je proveo u predgrađu Pariza. Osnovao je grupu sa svojim bratom 1987. godine pod naziom Mano Negra. Ali se grupa raspala 1995. godine. Prvi solo pojekat je poznat pod nazivom Cladestino iz 1998. godine.
Manu Čao peva na francuskom, španskom, galicijskom, arapskom, engleskom, portugalskom i volof jeziku. Često koristi više jezika u jednoj pesmi. Buntovnik je, ali ume da sasluša i izrazito je osećajan. Muzičar kvarta, pun priča, pesnik, rokerskih korena, takođe se bavi i regeom. Ne zna se da li muzika može da promeni svet, ali može da promeni momenat. Manu to radi na svakom koncertu sa puno časti. Njegova misija je da peva siromašnima…Nomad, umetnik, avanturista, stalno je u potrazi za idealima. Održao je dobrotvorni koncert u Meksiku na kojem se okupilo oko 150.000 ljudi.
Za njega je harmonija jedna od najvažnijih stvari u životu.
„U osnovi svega je harmonija. Ako ziviš u harmoniji, živiš dobro. Ako si u kontaktu sa njom onda se dobro osećaš. Ako radiš sa unutrašnjim mirom u sebi, radiš dobro. Ne postoje lažni problemi, sve se mnogo lakše i lepše rešava. Odnos sa drugim ljudima je mnogo lakši i otvoreniji i smireniji smo prema drugima.”
Njegov recept da za rad budeš u harmoniji sam sa sobom podrazumeva potragu koja traje iz dana u dan. Kaže da je to unutrašnja potraga koja bi trebala da se predaje u školama. Ističe da je u školi malo naučio o tome, naučio je da bude racionalan, ali to je mali deo onoga što treba naučiti. Pokušavajući da bude racionalan izgubio je mnogo vremena. U današnje vreme ako hoćemo nečemu da naučimo decu, treba ih naučiti da budu u harmoniji sami sa sobom, kaže Čao.
„Kada sam završio školu nisam znao mnogo o sebi, završio sam školu sa osamnaest godina. To se pomešalo sa krizom u adolescenciji, kada ne znaš kakva si osoba.”
Objasnio je da je skoro počeo da upoznaje sebe.
„Pomogla su mi mnoga putovanja, upoznao sam mnogo osoba, i video sam mnogo toga. Naučio sam nešto što je bilo osnovno: da ispoštujem. Ne sećam se dobro kada, ali sam počeo da budem u miru sam sa sobom. Pre sam bio „ludak ” koji se borio sam sa sobom protiv vetrenjača, u želji da bude neko drugi. Za mene je ključ svega sloboda. Imao sam puno energije, ali nisam pevao u skladu sa tim. Prvo sam naučio da sviram bubnjeve pa gitaru. To je bilo veoma korisno za moj dalji razvoj. ”
Na putovanjima je kaže Manu naučio da dva i dva nisu četiri. Naučio je nauke za koje naučnici smatraju da to nisu. Učio je iz slučajnosti, a to učenje je bilo veoma snažno i izvuklo ga je iz zatvorenosti i samoće.
O prevazilaženju granica Manu kaže:
„Ono što me je izvuklo iz zatvorenosti su moja sloboda i instinkt. Imao sam više sreće u poređenju sa drugim adolescentima koji su ostali u starosti na raskrsnicama života. I da se zaljubim, zaljubljenost je jedna od najlepših stvari koje postoje.
Jovana Vjetrović
