Nenad Milivojević

Počelo je kao mladalački način zabave uz roštilj na izletu sa društvom, okupljanje na stepenicama sevojničkog kruga i pevušenje uz svirku nekolicine koji su već savladali sviranje gitare. Nastavilo se proročanskim rečima njegove bake koja mu je za 18. rođendan dala novac da kupi prvu gitaru uz reči: „Ko zna možda ćeš jednog dana živeti od sviranja”. Nenad Milivojević Nešo iz Sevojna nije ni slutio da će kupovinom dugo željene gitare započeti život muzičara.

Oni  koji sviraju gitaru su uvek bili popularni u društvu. Da li si zbog toga poželeo da počneš da sviraš?

—Ne. Moje društvo i ja smo više voleli da se okupimo kod nekog u stanu ili da odemo negde na roštilj i zabavimo se uz pesmu i gitaru nego da idemo u kafiće. U grad smo izlazili povremeno, a uvek nam je bilo lepše da sami sebi organizujemo zabavu i druženje.

Od koga si naučio da sviraš?

—U početku sam bio sebi jedini učitelj. Nisam muzički obrazovan, ali mi to ne predstavlja problem. Kasnije, kroz poznanstva sa drugima koji sviraju, imao sam priliku da obogaćujem svoje znanje. Sa nekima od njih sam imao prve svirke i počeo da zarađujem. Bavljenje muzikom je neprekidan posao u kome se svakodnevno uči.

Kada i gde si prvi put nastupio pred publikom?

—29. novembra 2000. godine u „Quatru” u Užicu.

Kako je prošao prvi nastup?

—Bilo je izuzetno posećeno. Posle početne treme publika me svojim reakcijama i podrškom opustila. Nisam bio nesiguran u sebe jer smo se koleginica i ja dugo i ozbiljno pripremali za nastup. Bilo mi je bitno da nas publika prihvati jer ni najtalentovanijem muzičaru ništa ne vredi ako ne napravi dobru atmosferu.

Da li ti je teško kao akustičaru da odsviraš pojedine pesme? Verovatno bi bilo lakše svirati u bendu ili sa klavijaturistom?

—U Užicu radi samo nekoliko akustičara.Naravno da je lakše kad se svirka rasporedi na više članova. Akustičari su uspešni u izvođenju zahtevnijih pesama onoliko koliko im daju lični pečat a to dolazi sa iskustvom. Svakom muzičaru pojedine pesme jednostavno dosade pošto su bezbroj puta odsvirane i odpevane pa ih često promenimo. Događa se da pojedinim pesmama promenim ritam ili tekst ako mislim da će tako publici ili meni biti zanimljivije.

Nenad Milivojević

Kakav repertoar sviraš?

—U početku je osnova repertoara bila na domaćoj zabavnoj i rok muzici. Sviralo se po blokovima pa smo na repertoaru imali stranu zabavnu muziku ali i narodnu, novokomponovanu, makedonsku, cigansku i instrumentale. Kasnije kada sam počeo da radim sam ili sa kolegom klavijaturistom povećao se broj narodnih i novokomponovanih pesama na repertoaru.

Ima li razlike u repertoaru koji radiš kao akustičar i u onom koji radiš sa klavijaturistom?

—Nema mnogo razlike. Nekad u kafiću na svirci bude zastupljen narodnjački repertoar dok se sa druge strane na svadbi ili rođendanu traži više zabavne muzike. Sve zavisi od raspoloženja publike.

Jesi li razmišljao o tome da snimiš neku svoju pesmu ili da nastupiš na nekom takmičenju?

—Iskreno nisam mada su mi to predlagali. Oženjen sam,imam ćerkicu Anju staru dve i po godine, radim u Valjonici bakra već 15 godina a muzikom se bavim oko 12 godina. Sada se pojavljuje mnogo mladih koji bi da se oprobaju u pevanju, a spremni su da u to ulože vreme, trud i novac. Muzika mi je dodatni posao koji ima dosta odricanja i ulaganja. Bez obzira koliko zarađujem kao muzičar, moram da ulažem u opremu, instrument, auto da bih mogao da radim svirke. Sve to košta pa samim tim i zarada nije toliko velika koliko drugi misle.

Pokazuje li ćerkica Anja sklonost ka muzici?

—Prvi instrument koji je dobila na poklon je bila naravno igračka gitara. Klavijaturista sa kojim radim, međutim jednom prilikom joj je dozvolio da „svira” na klavijatuama i bila je oduševljena. Već sada jednom rukom menja ritmove, a drugom „komponuje.” Voleo bih da nauči da svira neki instrument jer će joj to doneti puno zanimljivih i lepih trenutaka  u životu, ali ne bih voleo da se bavi muzikom kao zanimanjem. Ima tu mnogo napora i odricanja.

Kćerki Anji su muzički instrumenti najzanimljivije igračke

Šta slušaš za svoju dušu?

—Sting ili Šade su mi omiljeni jer mi njihova muzika prija i opušta me. Volim da slušam starije izvođače pogotovo one koji više privlače moju pažnju kao slušaoca nego kao muzičara.

Gde si svirao u poslednje vreme? Srećeš li poznate ličnosti na svirkama?

—Sve zavisi od toga gde sviram. U zadnje vreme sam najviše radio u Užicu, Požegi i na Zlatiboru. Na Zlatiboru sam upoznao glumca Dragana Jovanovića koji je dolazio na moje svirke. Nekoliko puta je i sam uzeo gitaru da svira.

Uspevaš li da prihvatiš sve pozive za svirku?

—To je nemoguće obzirom da sam zaposlen. Za sada u proseku sviram jednom sedmično a nekad zbog posla ne mogu ni toliko. Bez obzira što volim da sviram ipak mi je stalni posao najvažniji. Pogotovo što imam porodicu. Nekad mi je lakše da odem u firmu nego u kafanu jer publika oseti ako nekome nije do svirke pa ma koliko se muzičar trudio veče nije uspešno. Neka da mi zaista i nije do pevanja, ali od mene se očekuje dobra atmosfera zato se i trudim da niko ne bude razočaran. S druge strane i publika često uspe da me ponese svojom energijom pa ma koliko bio umoran ne pada mi teško da sviram. Kako god nema ništa lepše nego kada i publika i ja odemo kući na kraju večeri pevušeći.

Mirjana Milićević