Prethodnih prazničnih dana, žalili smo se na kišu. Kome nije donela nevolju, što poplavom u polju ili oko kuće, donela je monotoniju i dosadu. I to baš za vreme neradnih dana kad je najbolje izaći u prirodu. Ubija i televizijski program. Tek prestao Sulejman oni nam pustili da virimo u nekakve kuhinje. Svake dve nedelje peremo zavese u kuhinji što zbog prašine i što zbog onemogućavanja rialitija komšinicama iz zgrade preko puta u našu kuhinju, pa baš nedostaje da trošimo slobodno veče da gledamo nekakve egzibicioniste u keceljama s jedinom sigurnom misijom da se dočepaju nekakve nagrade. Kad uključim TV Dnevnik, više ne mislim na aktuelni sadržaj, nego na ono što je izostavljeno, a moglo se večeras naći tu, kao vest. Pa nije Srbija toliko mala da se sve završi na 2–3 politička izveštaja, saobraćajnoj nesreći, i jednom prilogu iz kulture (ako se neko seti da uradi taj prilog)! Gledajući Dnevnike i ostali informativni program, evo, ceo svet stao u pet minuta rata u Ukrajini i nesreća u Aziji. Da li se još negde nešto dešava? Izgleda da ni u Srbiji a još manje u svetu niko nije srećan, niti se šta lepo dešava, a ako toga ima– onda nije vredno pomena. Izgleda da su lepe, zanimljive ili edukativne stvari iz sveta i Srbije nešto što urednici TV programa smatraju nezanimljivim i nesvrsishodnim nama, gledaocima koji smo spremni nekoliko sati potrošiti na njihov izbor.
Da pogledam vesti na internetu- sve su iste, svi jedni od drugih prepisuju, a ono što nije vest, to su skandali, sumnjivi saveti i preporuke, utisci i izveštaji o tome ko je i kako uživao u letovanju, na snimanju, plastičnoj hirurgiji (gde se sve osim moždane mase nadograđuje) nekakvih likova koje čak ni ličnostima ne možeš nazvati, a i to ne znam šta bih s tim informacijama. Znači– ili knjiga ili poseta prijateljima!? Knjiga je uvek tu, ali pošto su neradni dani, a niko nije otputovao nigde, da vidimo šta radimo i gde smo. Uglavnom iste teme, o poslu, neko se dotakne politike,neko sporta , žene kuvanja i dece, a svi zajedno besparice i dovijanja na letovnje na rate i račune za komunalno . Kako god, kad sve sve sabere, ni od Božića i snega , pa do Uskrsa i ove kiše, ništa se nije promenilo u temama. Zaključak –ma nije kiša donela monotoniju, nego smo je mi uveli kao svakodnevnicu, pa i radni dan i praznični dan sveli na jedno te isto, osim što praznikom, kao po dužnosti ,više jedemo i više ležimo.
Od kada ovo traje? Zašto deca sede u kući, za kompjuterima ili pišu SMS po ceo dan? Ni društvo im više ne dolazi u kuću, pa da se bar nerviramo oko glasne muzike ili osluškujemo iza zatvorenih vrata o čemu pričaju. Ni penzioneri više ne galame toliko na skupoću i nemaštinu, pomirili su se s tim da je to tako i šta tu ima da se priča. Ni srednja generacija nešto nije agilna, sve više liče na svoje očeve i majke, zavaljeni u fotelje, s daljinskim upravljačem u rukama, kiselim osmesima i bezizlaznim izrazom lica, nekako pomireni sa sudbinom ili stanjem koje nema ime, ali se, eto–desilo. I kad bi se sve ovo gledalo s nekog oblaka, čini mi se, ličilo bi na jedno mirno bolničko odeljenje ili predvorja staračkog doma u kome se skupljaju ljudi koji tu borave, zanimajući se društvenim igrama ili tupo gledajući TV, i ne misleći, ali znajući da je smrt blizu. Ne znam ko bi bio nadležan da jednom društvu postavi dijagnozu, pa da kolektivno uzmemo neku pilulu i da vidimo hoćemo li prohodati ili se skupiti negde u ćošak, obaviti rukama kolena i cvileći umreti. Da li smo mi oni koji su stvarali i prepričavali (a i radili takve stvari) viceve o Erama koji su uvek svakog nadmudrili, koji su izašli iz nevolje kao što drugi izlaze iz dogodovština, neoštećeni, mudriji i vedriji? Kao da patimo od kolektivne amnezije kada je vreme koje nam je dato i koje se zove život samo jednom, samo naše i samo sada! Kad se pogleda unazad, mi smo osećaj za borbu za život, polet, zanos stvaranja i jasan cilj, imali samo kroz ratove, kada smo više plaćali svojim nego tuđim životima. Bar to nam sada ne treba, a i za sada nas niko nije napao niti nam preti… Probudimo se kad je politička kampanja u pitanju, a i tu smo sve inertniji i manje bučni nego ranije. Naša nacionalna energija se svela na epidemiju letargije. Nekoliko godina unazad pažnju su nam održavali skandali servirani sa TV, sad je i to više svakodnevna vest bez glamura novosti.
Ako se ovako uspavani ne probudimo, ni osetiti nećemo da nam je ovdašnje vreme prošlo i da treba spremati poslednju postelju koja se više ne namešta jer novog jutra nema. Problem za koji okrivljujemo državu nije glavni. Država nije više socijalistička, koja je prevazilazila neke deklarativne pamflete i činila da se osećamo delom zajedničke ,opšte stvari. Više tu opštu stvar nemamo, niti ćemo je imati. Imamo samo nas, pojedince, porodice, krug prijatelja. Kapitalizam tako funkcioniše, to je i u knjigama našeg prethodnog perioda pisalo, ko je imao priliku da ide van granica zemlje video je, a i rođaci i prijatelji koji tamo rade, to isto pričaju. Ono što je sigurno, da ne možemo svi biti bogati,ni vlastodršci, niti nam naša država za sada može omogućiti neki bolji život. A dan za danom prolazi. Izgleda da smo mi, u čekanju na bolja vremena i čekanju da to neko drugi reši, izgubili ono najdragocenije, ono što odvaja ljude daleko iznad svih drugih živih bića a to je –duh. Ljudi rade, stvaraju, razmnožavaju se, brinu o potomstvu; životinje takođe- grade staništa, gnezda, brloge, dovlače hranu, pare se, dobijaju mladunce koje odgajaju dok ne budu spremni da love . Ali, bilo bi teško pomisliti da postoji recimo, jedna glista koja razmišlja o sebi, o svom životu, i pravi planove kako da potroši vreme kad ne puzi po zemlji. Ili da piše o iskustvima drugih životinja pa da one to čitaju. Ili da ode do pozorišta pa da razmišlja o predstavi. Ili da ima neki hobi pa da ga usavršava.Neko posadi ružu ispred zgrade. Neko se odrekne neke nove stvari da bi detetu kupio teleskop i knjige o zvezdama. A ni lokalno igralište nije daleko, ako nije lopta tu, naći će se i vijača. Nije loše ni pokisnuti u šetnji po kiši, pa požuriti kući na topao čaj… I još stotine sitnih stvari koje leže u našem umu koji smo uspavali. Pojedinac je prvo odgovoran svom duhu, kao priznanje postojanja u ljudskom obliku, pa kroz to odgovoran i svojim najbližima. To je izgleda, jedini recept da se izvuče iz monotonije.
U stvari, kao što neko reče- neko uzme parče drveta pa od toga napravi Pinokia, neko kašiku, a neko strpa u peć da na kratko ogreje ruke. Mogućnost izbora . Svaki svet je savršen ako vaš duh nije istrošen, i gubljenje duha je veći greh od svakog koji je napisan u crkvenim knjigama. Ako ga nemate, ne znate ni suštinu niti jednog moralnog pravila, ni osećaj za poštovanje života, pa ni definiciju greha i suštinu grešnosti. U tom slučaju sve je samo badava stvarano, a stvarano je za nas, za ljude. Zakon o održavanju svog života, sticanju duhovnog bogatstva i uživanju u njegovom korišćenju zarad ostvarivanja svrhe i lepše provedenog , jednom datog vremena, ovde i sada, je jedini zakon koji svako za sebe ima pravo da napiše.
M. Nikolić
