Ako nas kroz istoriju nisu uvek razumeli, bitno je da smo se između sebe razumeli. Mi, ere, svet u svetu, koji je uvek našao način da se probije, kroz kamenje i brda, odvojeni od prestonice i ostatka sveta, nekad  krampom i bagerom pravili smo trase puteva i pruga, a pameću i duhom preskakali i kroz oblake pa do raznih centara.

Jedan od nas, prota Milan Smiljanić, od Sirogojna pa kroz Balkanske ratove, kroz radikalsko poslanstvo između dva svetska rata, pa do ministra u Vladi Srbije 1945. i člana Prezidijuma NR Srbije, ostavio je za sobom ne samo uspomenu na svoju ličnost nego i na ceo kraj i erski mentalitet kroz zbirku zabeleški pretočenih u knjigu „Uzgredice”. Uz svoju svešteničku službu na Zlatiboru u svesku je što šta uzgred zapisivao i ostavio kao dokument o ljudima i događajima tog kraja i vremena. Knjigu je svojevremeno izdao Istorijski arhiv Užica.

O proti Milanu Smiljaniću, veliki broj audio zapisa poseduje Dragoslav Simić, dugogodišnji urednik dokumentarnog programa Radio Beograda 2. Iza ovog afirmisanog novinara, pored autorskog rada u dokumetarnom radio novinarstvu koje je ovenčano brojnim nagradama (od 1968. do 2007. preko dvadeset nagrada za dokumentarne i druge emisije), nagrada „Zlatni mikrofon” Radio Beograda 2008., nagrada za reportažu, Interferer, Apatin, 2013, objavljene knjige: „Ženski logor na Golom Otoku” (koautor sa Boškom Trifunovićem), „Raskol u eteru”, o sukobima u srpskoj pravoslavnoj crkvi u Americi prema fotodokumentaciji majora Nikole Kosića (nagrada za publicistiku Udruženja novinara Srbije 2007. , „Autobiografije uživo od Slobodana Jovanović do danas”, „Dražesni KBG, javi se” (izdanje UNS–a, 2009, o Radiju ”Slobodna Jugoslavija” koji je emitovao svoj program iz Bukurešta 1949–1954., knjiga napisana u saradnji sa Milanom Petrovićem, koji živi u Bukureštu kao dopisnik „Politike”, dobila prestižnu rumunsku novinarsku nagradu), i sarađivao je na knjizi „Šezdeset osma– lične istorije”, priređivača Đorđa Malvrazića. Osim ovih radova, bio je autor i dva dokumentarna filma: „Učiteljica ” koji je zastupao i „Dunav film” na festivalu u Tampereu, Finska , kao i fima koji je režim Slobodana Milošević i što cenzura, što autocenzura medijskih kuća osudila na čekanje dugih deset godina do prikazivanja: „Gde je zemlja Šanji Kelemena”.

Dragoslav Simić o svojim motivima za osnivanje i rad sajta Audio Foto Arhiv kaže:

— Sajt Audio Foto Arhiv funkcioniše kao jedan Virtuelni muzej. Radeći dugo godina kao novinar i urednik dokumentarnog programa, svestan toga da se vremena menjaju, dokumetni zaboravljaju, želja mi je bila da se ništa od toga ne prepusti zaboravu. Ceo moj život bio je posvećen radijskoj umetnosti, umetnosti jezika i govora. Ono što sam ovim sajtom želeo je da preko audio, foto zapisa, dokumentarnih emisija povežem sadašnji život–slušaoce, sa bivšim– dokumentima koji se na ovaj način prezentuju na sajtu.

Radio kao medij ima jednu manu, a to je kratkotrajnost u memoriji slušalaca, pogotovo u doba savremenih medija. Ovaj sajt sigurno pomaže u očuvanju dokumenata, gotovo isto kao i Muzej. Kakvu podršku imate za ovaj projekat?

— Kroz pisma slušalaca, jer mogu tako da kažem, ne samo čitalaca brojnih tekstova ili gledalaca video materijala, saznajem da ljudi širom sveta pronalaze deo istorije svog kraja, svoje zemlje, prepoznaju i uče iz svega što sam na sajtu prezentovao. Osim toga, vredna pamćenaja su na primer i audio zapisi autora kratkih priča koji govore svoje tekstove. Drugačije je kad čitate Aleksandra Tišmu, Antonija Isaković, Svetlanu Velmar Janković, Vidu Ognjenović, Žiku Pavlović, Dejana Medaković, Miroslava Josić Višnjić a drugačije kad ih čujete kad govore svoja dela. Veliki broj istoričara umetnosti, poštovalaca umetnosti, publike  se javlja da podrži moj napor da očuvam jedan deo nematerijalne baštine na ovaj način. Ono što je meni lično najveća prepreka su materijalna sredstva za digitalizaciju ove arhive, pa sam pozvao u pomoć donatore, ljude dobre volje koji bi sa mnom, na svoj način, dali doprinos da se ovaj virtuelni muzej održi.

Posedujete audio dokumentaciju o mnogim značajnim ljudima, između  ostalog i o proti Milanu Smiljaniću. Šta tačno imate u dokumentaciji kad je prota Smiljanić u pitanju?

— Ono što mi je trenutno želja i što bih voleo da uradim, ukoliko se javi neko od zainteresovanih da skromnim prilozima, saglasno mogućnostima podrži, jeste jedan, da kažemo audio sobičak rezervisan za protu Milana Smiljanića. Radio sam u užičkom kraju, na terenu, pa od materijala koji sam sačuvao posedujem govore ovog izuzetnog čoveka u Skupštini SFRJ, 1957, sa Konferencije predstavnika verskih zajednica Jugoslavije iz Sarajeva, 1963, tu su i razgovori novinara Miloša Milošević sa protom koji su snimljeni oko 1970. u Ravnima u trajanju od 90 minuta, pa uspomene Dragoša Smiljanića o svom ocu i priče komšija, što je snimljeno 2002. kao i promocija knjige o proti Milanu Smiljaniću u Etnografskom muzeju na kojoj govori glumac Petar Kralj, kao i Miroslav Dučić iz Istorijskog arhiva Užice, autor knjige „Uzgredice” dr Ratomir Cvijetić, Milenko Misailović. Izuzetan je  materijal i audio zapis jedne divne žene, protine snahe, Dobrile Smiljanić. Ko što vidite, postoji velika kolekcija izuzetno vrednog materijala koju bih, a ovim putem pozivam i donatore, voleo da učinim delom, ne samo istorije ili uspomene, nego i, putem interneta delom sadašnjosti, uvek i na svakom mestu dostupne.

Za zainteresovane pogledati sajt www.audioifotoarhiv.com.

M.Nikolić