Prvog dana XIX Jugoslovenskog pozorišnog festivala izvedena je predstava „Doktor Nušić” nastala prema komadu „Dr” Branislava Nušića, u režiji Kokana Mladenovića, koprodukcijiski projekat Somborskog narodnog pozorišta i Kruševačkog pozorišta. Da nije 150. godina rođenja Branislava Nušića jubilej koga ove godine obeležavamo, ne bismo imali pregled skoro svih Nušićevih komada na pozorišnim scenama širom Srbije i ne bi se toliko govorilo o nama samima, stanovnicima ove države uvek i iznova prijemčive propradljivom stanju svesti i savesti koji nas po crnom izdvajaju od ostatka sveta a na šta je svojevremeno ukazao Ben Akiba. Crnom, jer predstava Doktor Nušić nema ni jedan svetao lik, ni jednu moralno čistu i neukaljanu ličnost. Baš onako kako je već duže vreme kod nas. Onako kako je reditelj pokazao da Nušićeva dijagnoza ukazuje na maligno oboljenje jednog društva u kome je sve podložno moralnoj plesni izazvanog bakterijom zvanom kapital i njegovom mogućnošću da kupi sve: od časti do prijateljstva i savesti. Oštro sečivo satire, na velikom broju mesta i groteske nije mimoišao skoro ni jedan segment društva, od najviših slojeva koji trguju jednako uspešno etičkim postulatima društva i pojedinca isto kao i materijalnim dobrima, pseudo humanitaraca, inovatora i uvoznika „novih” ideja, savetnika poliglota…, ali ni najširi sloj društva koji aplaudira na mig svog vođe pri tome na jedno oko osmatrajući ćar koji nudi sledeći. Bogatom i slojevitom radnjom ljušteći opnu po opnu plodova balkanskog kapitalizma novog doba kritika nije zaobišla ni umetnički tradicionalizam i multiplikovanje stereotipa na primeru dosadašnjih izvođenja Nušićevih komada i njegovih likova. Stožer oko koga se počinje dramaturški slojevito razotkrivanje drušvenih uslova u kojima obitavamo jeste kupovina diploma i trgovina znanjem ali kroz taj događaj koji nam je doneo nesigurnost i nepoverenje u ionako neuverljivu vlast a da smo pri tome zaboravili da se posramimo jer smo za te iste glasali, samo je primer koliko smo nepromenljivi još od doba Nušićevskog upiranja prstom u večite slabosti srpskog mentaliteta. Busajući se u grudi sa pravim vrednostima u šta spada i porodica, ovakvo društvo iznedrilo je totalnu izopačenost u odnosima unutar te ćelije, gde kroz ukazivanje na patrijarhat kao balkanski model života, izniču i nove generacijske forme nezrele, nestabilne, neodlučne i labilne dece koja odrastaju u zaštićenim kavezima svojih staratelja (roditelja). Ta pogubljena generacija, svesni smo i viđamo ih svakodnevno, čeka svoju priliku da, vaspitanjem i uslovima života stečene unakažene sisteme ponašanja, ispolji prvom zgodom bezobzirno utirući i svoje korene primenjujući i potvrđujući tako porodični model ponašanja.
Glumci ova dva pozorišta izuzetno sigurno vladaju bogatim scenskim prikazom od narativnog izraza pa do scenskog pokreta prepunog značenja i figurativnog isticanja delova radnje ili dijaloga u metaforičnom akcentu. Saša Torlaković ( Života) prvak drame Somborskog pozorišta, svojom glumačkom ekspresijom daje nam lik patrona, sigurnog i samouverenog, čoveka našeg doba koji na izuzetno smiren i proračunat, zapadnjački hladan način s perverznom lagodnošću i emotivnom distanciranošću manipuliše svim uključujući i svoje potomstvo zarad statusa i bogatstva. Primer kapitalističkog oca. Biljana Keskenović ( Mara) , tipičan nušićevski lik sirove malograđanke koja se po mužu našla na društvenoj lestvici kojoj ni po čemu ne pripada i kojoj je taj status tesan korset za svakojake sirove gluposti i čemer neprosvećenosti. Branislav Trifunović u ulozi Milorada daje nam prikaz razmaženog bogataškog sina nenaučenog na obaveze i odgovronosti, prezaštićeno dete koji oseća da plan njegovih roditelja jeste nešto što žulja njegove sposobnosti i namere koje će tek usput, ako ih igra slučaja ili nužda donese, otkriti. Kroz lik Ujka Blagoja ( Bojan Veljović), reditelj se poigrava i sa konzervativnim i šablonski tumačima Nušićevog dela, iznoseći kroz tumača ove uloge na scenu ne samo rođaka, asistenta u mutnim radnjama glavnog junaka nego i jednu olinjalu glumačku formu provincijskog manipulanta, sitnog trgovca jednako sposobnog na prevaru kantarom i očima, onako kako se decenijama igrao na scenama naših pozorišta.
Ostatak glumačke ekipe svakako zaslužuje pohvalu za sigurnost i uigranost do simbioze budući da kompleksnost rediteljske ideje ni u kom slučaju ne trpi proizvoljnosti niti omaške. Songovi Marka Šelića Marčela izbrušeni na ironiji i parodiji po odobrenju Dokotora za drušvo bili bi poželjan i nezaobilazan deo svakog udžbenika za dijagnostiku. Scena s mnoštvom rekvizita koja može i promeniti svoju namenu samo dodatno ističe još jednu od bolesti našeg doba– materijalističko gomilanje stvari, produkcija i potrošnja, i nagon za gomilanjem istih koji u suštini jesu koren svakog duhovnog urušavanja (diploma može jednako dobro poslužiti i kao stolica) i degradiranja ( potrebno je imati jednu sliku za javnost a jednu za sebe). Kostimi Dragice Laušević, stilski kostim pretežno crne boje s po nekim detaljem u boji, osim glavnog lika koji u svrhu statusnog simbola nosi crveni kaput, u funkciji su onoga što „Doktor Nušić” želi da kaže: da smo svi jednaki, i jednako krivi za ovo što nam se događa, za ovo što smo preko noći od „provincije postali Evropa.”
M. Nikolić
