U karijeri ovog grafičkog dizajnera je mnogo toga neobičnog i zanimljivog. Mladi Užičanin Dimitrije Stojmenov, osim što je u dizajnu otkrio svoj svet i priliku da se iskaže, ozbiljno se posvetio i izgradnji skejt parka, jer je veliki zaljubljenik u skejtbording. Zahvaljujući angažmanu nekoliko mladih ljudi u Užicu će uskoro biti otvoren skejt park sa drvenom konstrukcijom koja je jedina tog tipa na Balkanu. O tome kako je našao zajednički jezik sa grafičkim dizajnom, kako zadržati umetničko u veoma komercijalnoj profesiji, zašto je Užicu potreban skejt park za sajt Ero je pričao Dimitrije Stojmenov.
Sve je krenulo u detinjstvu šaranjem po papiru….
—Kao i većina dece kao mali sam crtao svašta, nije to bilo moranje, već želja da se izbaci nešto na papir. Neki taj hobi iz detinjstva napuste, a ja sam sticajem okolnosti ostao u tome. Moji roditelji su to prepoznali i uputili su me u atelje kod profesora Nataše Žilić i Dragoljuba Kaplanovića, oni su me usmerili ka višem obliku vizuelnog izražavanja.
A zatim je usledila srednja Umetnička škola Užice, pa Akademija umetnosti u Novom Sadu, odsek grafička komunikacija.
—Završio sam srednju Umetničku školu, smer grafički dizajn. Imao sam sreću da je za vreme moje generacije bila smena profesora i da je dominirao mladi kadar, profesori koji su ubrzo po završetku fakulteta počeli da predaju što je dosta uticalo na naše odeljenje i tu su se kockice poklopile da uzmemo najbolje što možemo od tih profesora. Kao i većina akademaca više entuzijastično posmatramo obrazovanje i mislimo da ćemo se previše osloniti na tuđa učenja. A tokom studija i približavajući se njihovom kraju shvatiš da će neko samo da ti pkaže put, a da ti moraš sam da ga pređeš.
Dimitrije Stojmenov
Zbog čega si se opredelio baš za grafički dizajn?
—Kroz ceo moj vizuelni put primarno mi je bilo crtanje. I dana danas smatram crtanje jednom od osnovnih stvari svakoga ko želi da se bavi nečim vizuelnim. Tako da sam imao dilemu prilikom izbora studija da li ću biti tradicionalni umetni, slikar, vajar ili primenjeni umetnik. I u stvari pošto je kompjuter tokom mog odrastanja postajao popularan, a ja sam bio oduševljen modernom tehnologijom to je uticalo na moje kasnije odluke da se upustim u digitalne trendove umetnosti, iako se trudim da uvek pokretačka inspiracija krene od prirodnog toka, ruke i papira.
Kako uspevaš da ostvariš to umetničko u grafičkom dizajnu, sobzirom da je njegova primena veoma komercijalna?
—To je večito pitanje i za mene je to neka sredina, može da vaga, sve zavisi šta je cilj. Ja generalno isto tako vagam, jer sam na granici umetnika i dizajnera. Mnogo bih radije da koristim dizajn u svrhu nečeg dobrog, nego nečeg komercijalnog što moram da podvedem pod neku vrstu osiromašenja određenih stvari, ali sve je to pitanje šta je krajnji cilj. U suštini je funkcija taj kalup i onda je sve to umetničko vizuelno i zabavno, kada se uklopi u taj kalup postaje svrsishodno, tako da je to u stvari princip po kojem se stvari stvaraju. Taj kreativni put može da zavisi i od mog raspoloženja, ali i od klijentovog zahteva.
U čemu pronalaziš inspiraciju?
—Pokušavam se u svakoj realizaciji voditi nekim klasičnim pravilima teorije forme i nekim klasični vizuelnim pravilima. Poštujem ih, ali u određenoj dozi ih i kršim da ne bi bilo toliko dosadno i jednolično, mada je to sve u skladu sa zahtevom klijenta i branšom kojom se njegova firma bavi. Sobzirom da su multumediji danas dosta prisutni i kao vizuelac ne mogu da izbegnem taj vizuelni nadražaj koji dobijam i to su sve neke podsvesno izmiksovane palete, oblici, forme ali i tradicionalno učenje i filtriranje dobrih primera je to što mene izvede na krajnji put i ono za šta ja na kraju mogu reći da sam zadovoljan mojim rešenjem.
ŠaŠava pesma – čitanka za peti razred
Usavršavanje tokom studija.
—Imao sam sreću da sam bio jedan od studenata koji su se kroz obavljanje određenih zadataka istakli i dobili posao u Zavodu za udžbenike. Radili smo za čitanku za peti razred u trećoj godini studija i čitanku za šesti razred u četvrtoj godini. To mi je bilo jako lepo iskustvo koje me je inspirisalo da se i dalje edukujem.
Sa kim si sarađivao do sada?
—Tokom srednje škole firma Textil iz Užica mi je prva izašla i pružila priliku za saradnju. Postao sam njihov mladi dizajner i radio sam na njihovim kalendarima, nadogradnji vizuelnog identiteta, što su oni maksimalno ispoštovali, a ja sam bio zadovoljan sa tim kako je to sve izgledalo sobzirom na moje dotadašnje znanje. Kod njih sam prvi put radio brending kola, kako da rešimo najpreglednije jedan kalendar i opet zadržim svojstva tih njihovih identiteta. To je ogromno isksutvo za mene da možeš videti nešto to je u tvojoj glavi, skici, kako se ponaša stvarno u korporativnoj sredini i kako služi svrsi. Tokom studija je za Textil isplivao projekat koji se meni najviše svideo, bio je to interaktivni kalendarčić za Textilovu maloprodaju. Uradio sam vizuelni identitet za Plivački klub Užice sa kojima sam zaista zadovoljan, a ja sam autor vizeuelnog rešenja za Udruženje građana „Urbanero”. Dajem prednost projektima u kojima mogu da ispunim to što radim na pravi način.
Šta je za tebe najbolja nagrada za usluge koje pružaš?
—Za mene je najveća vrednosti i pohvala kada mogu da vidim taj dizajn na delu i kako on u stvari reprezentuje klijenta, njegov posao, a samim tim i mene kao njegovog tvorca, taj osećaj je posebno nagrađujući.
Velur kalendar
Dizajn je oblast kojom se bavi dosta ljudi. Kako se istaći u moru sličnih?
—Gledajući primere ljudi koji su uspeli u tome mogu da kažem da treba ostati dosledan sebi i da se ne treba ugledati previše na druge, ali naravno treba učiti od boljih. Uz sve to treba graditi svoje viđenje svih tih stvari i mislim da će onda isplivati nešto što je posebno, svojstveno. I Pikaso je rekao da nije bitno da li uzimaš od drugih, već koliko dobro to radiš. Ako tako posmatramo onda što više budemo uzimali od drugih na jedan iskusan i pametan način i sve to spojili u nešto naše, mislim da će to biti bolje.
Osim dizajna. Tvoj hobi je i vožnja skejtborda. Otkud ti u tom svetu?
—Skejt sam počeo da vozim krajem osnovne škole i u srednjoj, nije to interesovanje htelo da „pobegne” od mene. Ključno je bilo to što je moj rođak hteo da vozi skejt, ali je on ostao pri tradicionalnim sportovima, dok sam ja ostao u ovom malo ekstremnijem. Te početke sa skejtom mogu opisati kao veliku borbu, jer je skejt ovde strana stvar, oprema je skupa, teško se nabavlja. Ali ostao sam u tome, vozim već sedam godina. Zadovoljan sam što nisam odustao, a posebno me raduje što ima dosta klinaca po gradu koji voze skejt.
Plivački klub Užice
Član si grupe mladih koja se već duže vreme bori da napravi skejt park u Užicu i okupi mlade skejtere na jednom mestu. Dokle se došlo sa tom idejom i kada će skejt park ugledati svetlost dana?
—Zahvaljujući angažovanosti nas nekoliko prijatelja, ljubitelja ovog sporta preko projekta „Skejt bazen kotlarnica” smo dobili sredstva i realizacija tog parka je blizu kraja. Fizički posao je odrađen, ostala je još administracija, nekoliko dozvola koje treba da obezbedimo i park će početi sa radom. Skejt park se nalazi u GKC, u bivšoj kotlarnici i odatle naziv „Skejt bazen kotlarnica”. Drvena skejt konstrukcija tog tipa koju smo mi obezbedili u Užicu je jedina takva na Balkanu i zaista mi je drago što smo ceo posao priveli kraju.
M. H.
