Boris Malagurski: Bez korenitih promena i uspostavljanja novog sistema nema napretka

by Velimir Popovic
0 comment

Boris_Malagurski_1

Mladi režiser, Boris Malagurski kroz svoja ostvarenja „Težina lanaca 1 i 2”, „Kosovo, možete li da zamislite”, „Pretpostavka pravde”, otvoreno, na momente provokativno, kritički progovara o društvenim i političkim događajima koji su obeležili prostore bivše Jugoslavije, ali i koji i sada utiču na sve nas. Ne libi se da sazna i otkrije ono što mnogima deluje nedostupno, jer kako kaže „kad saznate nešto što bi pomoglo ljudima oko vas da bolje shvate uzroke njihovih problema i time im pruža mogućnost da te probleme i reše, vaša moralna odgovornost je da ta saznanja podelite sa okruženjem.” Kroz filmove koje smo i mi kao i mnogi naši ljudi širom sveta imali priliku da pogledamo, dokazao je talenat i umeće za filmsku umetnost, ali i pokazao svima da se treba boriti i istrajati u onom što radiš, jer samo tako svoje stvaralaštvo možeš predstaviti i pokazati drugima.

U filmovima „Težina lanaca 1 i 2” govorili ste o uzrocima propadanja Jugoslavije, problemima koji su postojali, otkrivali ste činjenice koje su bile sakrivene od javnosti. Šta vam je bila glavna ideja vodilja i motiv za rad na ta dva filma?

—Kad saznate nešto što bi pomoglo ljudima oko vas da bolje shvate uzroke njihovih problema i time im pruža mogućnost da te probleme i reše, vaša moralna odgovornost je da ta saznanja podelite sa okruženjem.

U vašim filmovima se pojavljuju mnoge poznate ličnosti iz sveta politike, stručnjaci sa čuvenih svetskih univerziteta. Na koji način ste uspevali da stupite u kontakt sa njima i po kom kriterijumu ste odlučivali ko treba da govori i bude u vašem filmu?

—Do nekih sagovornika je bilo relativno lako doći – dovoljno je bilo da pošaljem e-mail. Sa nekim sagovornicima je bilo teže stupiti u kontakt, ali kad sam uspevao da dođem do njih i objasnim temu projekta, uglavnom su bili raspoloženi za razgovor. Sagovornici stručnjaci i relevantni svedoci vezano za teme koje se obrađuju. U „Težini lanaca 2” sam želeo da šansu za argumentovanu raspravu dam i onima koji se ne slažu sa glavnom tezom u filmu. Publika je na njihove „argumente” odgovorila – smehom.

Koliko filmovi „Težina lanaca 1 i 2” koje ste napravili mogu nešto promeniti i imati efekta u društvu i ekonomiji naše zemlje?

—Bilo bi nerealno za očekivati da čuvari sistema pogledaju „Težinu lanaca” i kažu „Vidi, stvarno smo grozni, hajde da se odreknemo vlasti i bogatstva i promenimo sistem.” Filmovi ne mogu da promene društva i ekonomije, ali mogu da utiču na pojedince među građanima da se aktiviraju i udruže kako bi zajedno izdejstvovali promene. To će se i desiti – čim građani prestanu da veruju obećanjima većeg dela političke elite, čiji opstanak je uslovljen time da do promena u društvu i ekonomiji nikako ne dođe.

1610914_843569919059694_216852889152837808_n

Na osnovu vašeg isksutva nakon ovih filmova-umeju li Srbi da uče na greškama i dokle će nam se stalno dešavati i ponavljati greške iz prošlosti?

—Često nam se pripisuje za grešku to što smo kroz istoriju pomagali drugima da se oslobode okupacije, što nismo bili nacionalisti poput mnogih u komšiluku i što nismo sklapali paktove sa osvajačkim silama. Kada su te stavke u pitanju, mislim da treba da budemo ponosni zbog svojih izbora, jer smo pokazali toleranciju, privrženost slobodi i spremnost da pomognemo drugima. Ali, jedna velika greška zbog koje i danas trpimo je naše neshvatanje geopolitičkog potresa prouzrokovanog padom Berlinskog zida. Verujem da ćemo brzo shvatiti da ni današnji svet nije isti kao onaj od pre 10 ili 20 godina.

Maksima „hleba i igara” se može primeniti i na naše medije. Kako i ko bi mogao po vama da napravi rez i sprovede red u medijskom svetu kod nas?

—Kada su, recimo, televizije u pitanju, to bi po zakonu trebalo da radi RRA. Kad sam razgovarao sa jednim čovekom iz te agencije, pitao sam ga zašto se ne ukine emisija „Parovi” kad je šund zabranjen na nacionalnoj frekvenciji, koja predstavlja javno dobro. Rekao mi je da ne mogu da zabrane nešto što još nije emitovano, već samo da ih finansijski kazne kad se emituje šund. Imajući u vidu da emiteri te kazne uračunaju u budžet emisije (i opet im se isplati), pitao sam zbog čega ne povećaju visinu kazne ili promene prirodu kazne tako da se može ukinuti emisija ili oduzeti nacionalna frekvencija. Nisam dobio odgovor. Hoće li neko da zakaže protest ispred RRA?

Zašto i kome odgovara šarenilo u medijima -prisustvo nevažnih vesti, starleta, kiča, šunda, a odsustvo kritičkog i profesionalnog izveštavanja?

—Problem u Srbiji je u tome što ima neverovatno malo kritičkog i profesionalnog novinarstva, a društvo takvo novinarstvo u neku ruku ni ne ohrabruje. Ako bih ja sada Aleksandra Vučića krenuo da kritikujem, deo populacije bi me potapšao po ramenu. Ako bih, pak, za neke stvari počeo da ga hvalim, isti ti koji su me podržavali bi me proglasili za „izdajnika”, „bota”, kako god. Nezahvalno je biti objektivan, jer je srpsko društvo u velikoj meri navijačko. Vrlo brzo novinari shvate da ako ne navijaju ni za koga, zamrzeće ih svi i bolje da budu pod nečijim kišobranom. Ili da se bave potpuno nebitnim temama koje ne diraju u bilo koju političku strukturu. Sve drugo ne odgovara onima koji ne žele da javnost otkrije njihove mračne tajne. Takvih individua u Srbiji ima na pretek.

U današnjem izmenjenom svetu, koliko i kako bi trebalo da se menjaju mediji?

—Štampani i televizijski mediji polako gube bitku sa internetom, a internet je dostupan svima. Verujem da će sledeći borbeni front biti odbrana slobode interneta, ali do tada imamo šansu da se organizujemo i damo svoj doprinos u širenju svesti putem društvenih mreža i raznih sajtova za deljenje izveštaja i filmova.

Šta vi čitate i tražite u štampi, gledate na TV? Koliko su dokumentarci koje stvarate blizu ideje vašeg shvatanja medija?

—Od domaće štampe volim da pročitam tekstove u „Politici” i „Večernjim novostima”, dok slabo pratim dešavanja u svetu na TV-u – pametni telefon je učinio svoje. Mediji igraju ogromnu ulogu u današnjem društvu jer imaju moć da oblikuju naše razmišljanje u većoj meri nego ikada u istoriji čovečanstva. Da biste došli do suštine neke priče, nije dovoljno da se uključi TV ili prelista dnevna štampa ili neki magazin, uglavnom je potrebno doći do komentara relevantnih eksperata koje mejnstrim mediji uglavnom zaobilaze u korist politički podobnih „analitičara”. Zato koristim mogućnost koju imam da dođem do tih sagovornika, a ima je svako ko je voljan da se potrudi, da stvaram dokumentarne filmove koji zagrebu ispod površine.

Veoma ste aktivni na vašoj FB stranici na kojoj kritički, otvoreno i direktno govorite i ukazujete na probleme u našem društvu. Osećate li se usamljeno u onom što radite-vidite li neko svetlo na kraju tunela, iz čega crpite optimizam i verujete da može biti bolje?

—Na premijeri „Težine lanaca” u mojoj rodnoj Subotici u januaru 2011. godine su 80 posto publike bili stariji. Na premijeri „Težine lanaca 2” u Subotici u januaru 2015. su 80 posto publike bili mladi. To je ono što mi daje nadu. Politika, ekonomija i društvo više nisu teme kojom se bave samo stariji dok igraju šah, već postaju vruće teme i za mlade koji ne znaju kuda da usmere svoj buntovni duh. Dok je buđenje svesti u porastu, nema razloga da klonem duhom.

Koliko je jednom aktivisti poput Vas teško, naporno da deluje praktično sam protiv svih u zemlji kakva je Srbija? Osetite li se ponekad umorno i pomislite da treba da odustanete?

—Neću da kukam. Imam tek 26 godina, šta je to umor?

Kroz rad na filmovima „Težina lanaca 1 i 2” i razgovora sa mnogim stručnjacima, susretanja sa sličnim situacijama u drugim zemljama-šta mislite o trenutnoj apatiji u Srbiji i totalnom društvenom mrtvilu, odusustvu reakcije siromašnih i nezaposlenih ljudi?

—Siromašni i nezaposleni se ne mogu spontano organizovati – neko mora da ih organizuje. U ovom trenutku ne vidim osobu koja je sposobna i voljna to da učini, ali verujem da će se ona pojaviti, možda baš posle čitanja ovog teksta. Kroz istoriju su promene dolazile kad je mala grupa dobro organizovanih pojedinaca pokrenula ljude oko sebe i stvorila kritičnu masu. I druge zemlje muku muče sa apatijom, ali naša posebno boli, imajući u vidu da smo nekad bili ozbiljna zemlja sa snažnom ekonomijom, jakom vojskom i pravednijim društvenim uređenjem. Nisu došli vanzemaljci i zamenili ljude oko nas nakon raspada Jugoslavije, i dalje smo isti ti ljudi. Ako su generacije pre nas mogle da grade ozbiljan sistem, možemo to i mi. Na kraju krajeva, sve mane koje su postojale u starom sistemu su se dale popraviti, dok danas bez korenitih promena i uspostavljanja novog sistema nema napretka.

Boris_Malagurski_2

Šta se trenutno dešava u slučaju nepravedno osumnjičenog dečka za ubistvo francuskog navijača Brisa Tatona? Vaš film „Pretpostavka pravde” je uzburkao strasti, ali nakon premijere filma situacija se primirila.

—Ako se primirila, neka ostane tako. S obzirom da sam pretrpeo mnoge pretnje nakon premijere tog filma, ne bih ga dalje komentarisao. Sve što sam imao da kažem o tom političkom procesu sam rekao u filmu „Pretpostavka pravde”. Što se trenutne situacije tiče, Stefan Veličković je pušten iz zatvora i konačno sam imao priliku da ga upoznam. Ne učestvovati u tuči, a onda provesti pet godina u zatvoru zbog kazne za nepropisno parkiranje je, u najmanju ruku, travestija pravde. Rekao bih i pravna monstruoznost.

Film o Beogradu je na neki način iskorak u odnosu na ono što ste do sada snimili. Zbog čega smatrate da je Beograd zaslužio takav film i kako je vama bilo raditi na jednom takvom filmu?

—Svaki grad u Srbiji, pa i u regionu gde žive naši ljudi, zaslužuje takav film, jer je svaka sredina zanimljiva na svoj način. Cilj je bio da privučemo strance da nas posete, a Beograd je svakako sjajna polazna tačka. Bilo je nekih iznenađenja tokom produkcije, pogotovo imajući u vidu da u početku nismo naišli na podršku državnih institucija niti na razumevanje pojedinaca kojima smo nudili besplatnu reklamu. Primera radi, restorane nismo birali shodno sponzorstvu, već prema tome za koje smo smatrali da su stvarno najbolji. Tako smo doživeli da nam, recimo, „Duff” nije hteo dati ni besplatan hamburger da ga snimimo, dok je „Stepin vajat” dao hamburger – bez priloga. („Šta će vam prilozi, dovoljno vam je to!”) S druge strane, nailazili smo na sjajne ljude koji su nam maksimalno izlazili u susret, poput Milene Ešpek iz Buregdžinice Sarajevo, gde su nas tople pite i osmesi čekali svakog jutra pre snimanja. Važno je fokusirati se na pozitivne strane svakog projekta i ne obazirati se previše na negativne strane, jer su mnogi izgubili sluh za dobre projekte zbog iskustva sa ljudima koji samo gledaju kako da ih prevare. Nemam pravo da kukam jer sam zaista uživao u stvaranju ovog filma, ne ljutim se ni na koga i sve što je najbolje u našoj prestonici sam se trudio da ubacim u dokumentarac.

Šta novo pripremate i kada možemo da očekujemo vaš novi film?

—Već razrađujem tezu za „Težinu lanaca 3”, a u međuvremenu radim na nekim manjim projektima sa strane. Kada će biti gotov neki novi film? Do kraja 2015. Pardon, 2016. Dakle, za dve godine. Šalim se, ne bih da licitiram datumima. Zna se ko je zadužen za to u Srbiji.

M. Hobetko tekst, foto: eurochannel.com i privatna arhiva

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107