Čudo jedno kako je ova demokratija cool, bar po pitanju kolorita suštine i života u kome se, kao u programu centrifuge veš mašine, svako malo protumbamo.

Sretnem skoro jednog prijatelja iz osnovne škole, vraća se s posla iz jednog našeg trgovinskog preduzeća. Po dobrom običaju, pozdravljamo se uz upitno potvrdno: „Kako je?”

—Ide super, ne može bolje biti, svi smo avanzovali–kaže

—Drago mi je, da bar neka firma napreduje. Jel’ sad bolje?

—Ma isto.

—Kako isto? Kako ste onda napredovali?

—Ma, ja sam od magacionera unapređen u samostalnog aranžera kabaste robe, čistačica u higijeničarku, sekretarica u personalnog administratora, trgovački putnik u terenskog menadžera, kadrovska služba u odeljenje za ljudske resurse, a to je sića kako veće firme napreduju i to sve na engleskom….

Dalji tok priče koji se odnosi na socijlno stanje avanzovanog magacionera nije bitan za demokratska kulturna dešavanja. Ne radi se o pitanju da li za neke engleske ili druge uvozne reči za koje nismo smislili odgovarajući prevod ili je toliko rogobatan da svojom nepevljivošću smeta ušnom aparatu i tera jezik na vežbanje ritmičke gimnastike, nego koliko i zašto smo počeli da pevamo etide običnim stvarima.

Do juče smo pričali kao viceve, izraze „novohrvatskog” jezika, sami dodavali ono što naši susedi nisu ni pomislili, a usput zaboravili da smo nekako i sam naš jezik doveli do tog stanja. Sve nam je nekako finije, učenije i stručnije da neke stvari nazovemo uglancanim nizom izraza, jer time dobijaju na težini. Ta „ demokratska” napirlitanost jezika je dala svoj doprinos našim naporima u priključenju ostatku sveta za koji imamo uverenje da je mnogo pametniji od nas.

Neosporno je da nove tendencije u razvoju nauke i tehnike posebno, ne nude odgovarajući ekvivalent izrazima našeg maternjeg jezika i nemaju odgovarajuće rešenje za prevod, ali stvaranje kovanica po uzoru na opisni engleski jezik kao zvanični poslovni jezik sveta, nekako doprinosi raspirivanju snobovske svesti  kvaziintelektualnog sveta nego mišljenju i shvatanju stvarne intelektualne snage našeg društva.

Posebno zabrinjava što se strašnom talasu širenja i ukorenjavanja estradnih izraza priključuju i neki obrazovani ljudi, verovatno u težnji da ne zaostanu za žurbom i nestrpljivom propagandom „boljeg života u Evropskoj uniji” i kritikama „katastrofalnog stanja demokratije” kod nas. Velika većina od njih je Evropsku Uniju doživela turistički ili virtuelno, prenebregnuvši istovremeno napore svih zemalja članica za održavanje nacionalnog identiteta u okviru te zajednice. A demokratiju kod nas, to stanje „demokratije” koje niko nije ni definisao ni objasnio i koji smo mi u proizvoljnom tumačenju shvatili kao bezuslovnu slobodu nakon komunizma i lomova prelaznog perioda smo tako ovlaš, ali jako čvrsto impregnirali i na naš prvi i najjači odraz –jezik, bilo pisani ili govorni.

Mladi koji odrastaju i vaspitavaju se uz preovlađujuće estradne vrednosti, usvajajući i konstrukcije i prilagođavajući ih za svakodnevnu upotrebu po nahođenju, sve u žurbi između škole i video igrica, da bi bili „u fazonu” i ne bi ostali „aut”, zarazno su delovali i na starije. Nije čudo da vam deda  sa sela  kaže da je ove godine imao „ekstra” kukuruz, da tetka pita da li je svilena bluza –„in”,  nije ni čudo za poslovne ljude koji u žurbi za red vožnje na profit uvode osakaćen marketing u svoje kompanije prisiljavajući nas da ga žvaćemo kao neoguljen krompir, ali je čudo kad čitajući književne recenzije, likovne kritike, pozorišne rasprave i filmske prikaze naiđete na istu situaciju. Sve tako sjajno da blješti od pameti i pršti od  intelekta, ali nakon sati provedenih nad rečnicima i u odmotavanju moždanih vijuga shvatite da je to ili prazna priča ili nešto što bi se običnim rečima bez preteranog naturalizma, jezikom kojim se služimo u svakodnevnom govoru, u svojoj kući, gde ne ulažući napor da prikažemo kako smo ili u trendu ili obrazovani više nego što jesmo, moglo razumljivije reći i napisati.

Još je Nušić u „Gospođi ministarki” skrenuo pažnju srpskom intelektu na opasnost od ovog snobizma. Izgleda da ne idemo u pozorište, niti čitamo, niti, ako to dvoje radimo, razumemo i pamtimo. Posledice ove naše demokratije su napisane davno, ali nama se više sviđa da na ovakav način avanzujemo.

Možda se tako osećamo manje bedni u socijalnom smislu, a više pametni u intelektualnom. A i lakše je, „komi fo”, da razmišljamo i pišemo tako na brzinu, usvajajući i ne prevodeći, ne tražeći zamenu ukoliko ju je moguće naći, nego „komi fo”, da izgubimo vezu sa „pametnim” svetom zaboravljajući na Orvelovska pravila, Vukove principe i na suštinu one hrišćanske jednostavnosti kojom se dičimo kad nam zatreba.

Milunka Nikolić