U veri je pronašla duhovno ispunjenje, a u slikanju ikona otkrila je poziv kroz koji obavlja tu vrstu umetnosti. Užičanka Aleksandra Jerotijević svoj slikarski dar pretočila je u ikonopis i u potpunosti se posvetila nečem novom u svom životu. Usavršavala je ikonopis u slikarskoj radionici u Žiči, a njene ikone nalaze se u  crkvi Svetog Marka u Užicu, širom Srbije, i  u Rumuniji, Kanadi, na Hilandaru, u Makedoniji i u nekoliko manastira na Kosovu.

Kako i kada ste se zainteresovali za slikanje ikona?

—Tokom osnovne i srednje škole bavila sam se slikarstvom kao hobijem, išla sam u atelje kod Branka Tijanića, ali slikarstvo samo po sebi nije moglo u potpunosti da me ispuni. Sa dolaskom sveštenika Milića Dragovića 2006. godine, i obnavljanjem liturgijske zajednice u crkvi Sv. Marka, odlučila sam da napustiim posao i da se posvetim veri ne bih li našla svoje duhovno ispunjenje. Na taj način počinjem da učim o ikonama i kasnije o ikonopisu.

Šta Vas je privuklo u ikonopisu?

—Ikonpisac putem ikone prikazuje preobraženu ličnost i ima za cilj da  putem ikone koja je zemaljska, prikaže nešto nebesko i kroz materijalno prikaže nešto duhovno. Ikonopisac želi da na jedan slikarski način predstavi eshaton-Carstvo buduće. Takođe ikonopis ili svetlopis, koristi svetlost za izradu svojih umetničkih dela tj, ikona, a tu je još i jedinstven način shvatanja slikarskih tehnika, boje, prespektive i izgleda. To su neke od stvari koje su me privukle u slikanju ikona.

Sećate li se prve ikone koju ste uradili?

—Prva ikona koju sam uradila je ikona Svetog Marka koja se nalazi u Crkvi Svetkog Marka u Užicu, na kojoj Sveti Marko na Jevanđelju drži užičku crkvu Svetog Marka i ona predstavlja moj doživljaj liturgije. Za mene ne postoji najdraža ikona sve su mi jednako drage, a ako bih morala da izdvojim neke, izdvojiću ikone sa Bogorodicom zato što sam jako vezana za ličnost Bogorodice. Svaka ikona mora da se doživi i proživi, tako da je svaka ikona najbolja za sebe. Takođe sam radila fresku u Kosovskoj Mitrovici sa ekipom Anastasija Radovića i to mi je bilo prvo iskustvo sa freskopisom.

Gde ste usavršavali tehniku ikonopisa?

—Ikonopis se vekovima prenosio sa kolena na koleno u manastirima, a sada imamo i Akademiju za ikonopis pri SPC. Moji počeci su bili samouki sve do 2009. godine kada sam otišla u manastir Žiču u slikarsku radionicu, gde sam usavršila svoje znanje. Tokom tri godine koliko sam živela u Kraljevu, imala sam priliku da radim sa žičkim ikonopiscima, koji su mi preneli svoje znanje i tada sam naučila i takozvani žički stil ikonopisa. Mnogi naši ikonopisci i freskopisci potiču iz Žičke škole. Takođe zastupam stav da ikonopis, koji je u stvari dar umetnika, treba širiti što više i uvek sam spremna da izađem u susret ikonopiscima koji žele moje mišljenje ili savet.

Na ikonama se oči, nos i usta gotovo uvek isto slikaju. Zbog čega je to tako i ima li nekih pravila tokom slikanja ikona kojih se treba pridržavati?

—Zlato prestavlja mistiku i istinu, oreol predstavlja venac večne slave, i bitno je da ikona ima ime da bi bila dogmatski tačna. Oči se predstavljaju krupne zato što one daju sposobnost za duhovno viđenje, takođe se uši slikaju velike zato što slušaju zapovesti Gospodnje. Nos se slika natprirodno dug i tanak, i on ne oseća više svetovne mirise on oseća blagouhanje duhovnog. Usta se slikaju mala i predstavljaju asketizam, odnosno pokazuju da ta osoba više nema potrebu sa jelom i pićem i klasičnim vidom glasovne komunikacije. Svetlost kojom se osvetljava vizantijska ikona, nije prirodna sunčeva svetlost koja je podložna prirodnim zakonima, već nebeska svetlost i osoba na ikoni nije izvor svetlosti. Na ikoni sva tvorevina blista, zato što svaki predmet sija posebno. Na ikoni ne postoji senka, već je sve osvetljeno. Svetlost daje egzistenciju biću na ikoni.

Koliko je kod nas ikonopis razvijen i koliko se ta vrsta umetnosti ceni?

—Ako neko ikonu ne gleda kroz veru i kroz svoj doživljaj crkve, on je doživljava kao obično umetničko delo. Ljudi kod nas uglavnom ne znaju šta ikona u stvari predstavlja.

Gde se sve nalaze ikone koje ste radili?

—Ima ih nekoliko širom Srbije, u crkvi Svetog Marka, u Rumuniji, u Kanadi, na Hilandaru, u Makedoniji i u nekoliko manastira na Kosovu.

Koliko po vama onaj ko slika ikone i bavi se ikonopisom treba da bude i vernik?

—Ikonopisac mora biti član liturgijske zajednice neke crkve i poželjno je da ikonopisac ima blagoslov crkve. Jednostavno, ne možeš da ne veruješ, a da slikaš ikonu koja predstavlja veru u nešto.

Da li vam je ikonopis hobi ili profesija?

—Ikonopis nije ni hobi ni profesija, to je poziv i ikonopisac se oseća prizvanim za obavljanje te vrste umetnosti. U mom slučaju, kada sam počela da proučavam ikone, moj slikarski dar se savršeno uklopio sa pozivom da ih i ja slikam.

Da li planirate neku izložbu i gde se mogu videti vaši radovi?

—Moji radovi se u Užicu mogu videti u crkvi Svetog Marka, i planiram izložbu, a kada će ona biti, zavisi najviše od ispunjenja finansijskih uslova organizacije.

N. Hobetko