Zlatiborac Aleksandar Radišić, niže uspehe u stonom tenisu i zahvaljujući još jednoj medalji sa Svetkog kupa u Bratislavi korak je bliže učešću na Paraolimpijskim igrama u Rio de Žaneiru sledeće godine. Kada je 2008. počeo da se bavi stonim tenisom, nije ni slutio da će ubrzo postati član stonoteniske paraolimpijke reprezentacije Srbije i da će se sa međunarodnih takmičenja vraćati sa medaljama. Do sada je osvojio bronzanu medalju na Svetskom kupu u Rumuniji 2010.godine, zatim srebro na Svetskom kupu u Sloveniji, a najveći uspeh je postigao na Evropskom prvenstvu u Italiji 2013. godine gde je osvojio bronzanu medalju, a sledeće godine na Svetskom kupu i prvo zlato u dublu sa Goranom Perlićem. Aleksandar je kako kaže u sportu ceo život i za njega nema granica, sebi stalno postavlja nove izazove. Tako je ponovo osetio čari skijanja, a skako je i padobranom.
Kako i zašto si odabrao stoni tenis?
—Ceo život sam u sportu. Pre povrede trenirao sam fudbal i skijanje i nakon povrede samo sam tražio sport koji bih mogao da nastavim. Malo sam se raspitao koji sport bi to mogao da bude i koji je dostupan tj.prilagođen osobama u kolicima. Nakon skupljenih informacija odlučio sam se za stoni tenis. Najbliže aktivno udruženje paraplegičara u to vreme kada sam počinjao je bilo u Čačku, čiji sam i danas član. Tamo sam počeo da treniram i jedan period sam išao svaki dan za Čačak na treninge!
Da li si uspeo da izboriš učešće na Paraolimpijskim igrama u Riju?
—Još uvek nisam obezbedio kartu za Rio. Trenutno sam na svetskoj rang listi 29-ti. Sada mi predstoji Evropsko prvenstvo u Danskoj u oktobru i sledeće godine Svetski kupovi. Nadam se da ću na njima uspeti da osvojim dovoljan broj bodova kako bih obezbedio kartu za Paraolimpijske igre u Riju 2016. godine!
Na kojim si takmičenjima učestvovao ove godine i kakve si rezultate ostvario?
—Učestvovao sam na dva Svetska kupa u Italiji i Slovačkoj. Oba su bila sa najvećim koeficijentom (40). Konkurencija je bila izuzetno jaka, došli su igrači iz celog sveta. U Bratislavi sam u dublu uspeo da osvojim bronzanu medalju. U dosta napornom i jako neizvesnom meču za bronzu pobedili smo favorite, ekipu Brazila koja je dosta bolje rangirana od nas sa 3:1 i tako uspeli da stignemo do još jedne u nizu medalja sa Svetskog kupa i korak bliže Riju.
Takmičiš se i u singlu i u dublu-koja disciplina ti više odgovara i zašto?
— I jedna i druga disciplina je karakteristična na svoj način. U singlu ste prepušteni sami sebi i sve što uradiš stojiš iza toga, dok u dubl tu je i partner, moramo da se poznajemo jako dobro, timski duh je jako bitan. Da jedan drugog bodrimo u svakoj situaciji i da se dopunjujemo, moramo da budemo jedno. Tako da mislim da je dubl dosta kompleksniji i zahtevniji.
Koji rezultat do sada smatraš najznačajnijim i koje takmičenje ti je ostalo u posebnom sećanju?
—Najveći sportski uspeh do sada je odlazak na prvo Evropsko prvenstvo u Italiji 2013. godine i osvajanje bronzane medalje. Bio sam presrećan samim tim što se nalazim na jednom mestu zajedno sa najboljim sportistima u Evropi u stonom tenisu, a još kada na sve to osvojite medalju, osećaj je fenomenalan. Nakon ovog uspeha dospeo sam na 21-vo mesto na Svetskoj rang listi!
Zbog kvalitetnijih treninga, sa Zlatibora si se preselio u Novi Sad u jednom period. Koliko si uspeo da uz bolje sparing partnere i uslove podigneš nivo igre i poboljšaš rezultate?
—Na Zlatiboru stoni tenis nije baš toliko popularan kao što je to u nekim drugim krajevima. U Novom Sadu je baza reprezentacije. Novi Sad ima najbolje uslove za trening. Kada kažem uslove mislim na pristupačnost sala za treniranje (SPENS), veliki broj igrača, sparing partnera, trenera, rekreativna liga u kojoj i mi učestvujemo i igramo sa svim ostalim igračima kako bi što više napredovali i poboljšali našu igru. Uslovi su idealni, što na žalost ne mogu da kažem za neki drugi grad u Srbiji. Zbog toga sam 2013. godine morao da se preselim u Novi Sad i živim tamo godinu dana do početka Evropskog prvenstva kako bih se što bolje pripremio i poboljšao svoju igru. Sav taj trud, napor i odricanje se na kraju i isplatio. Osvojio sam svoju prvu Evropsku medalju. Kada sam se vratio na Zlatibor saznao sam da je to prva Evropska medalja koju je jedan sportista doneo u Opštinu Čajetinu što me je učinilo još više ponosnim.
Šta je potrebno da bi se stiglo do medalja i sportskih uspeha poput tih koje si ti ostvario?
—Najbitnije je da veruješ u sebe i to što radiš. Da imaš podršku porodice. Postaviš sebi cilj i postepeno ideš ka njemu. Konstantan trenig, rad, trud, želja, upornost i rezultati ne mogu da izostanu.
Šta je to što tebe vuče napred, da svaki dan naporno treniraš i boriš se za još bolje i više?
—Ceo život sam u sportu i ne mogu sebe da zamislim bez njega. I kada završim profesionalnu karijeru ostaću sigurno u sportu na neki način. Smatram sebe jako upornom osobom i svaki dan, svaki trening je novi izazov za mene koji me tera da budem bolji, da pomerim svoje granice, mogućnosti, da dostignem svoj sportski cilj koji sam zacrtao, a to su Paraolimpijske igre. Smatram da je san svakog sportiste da učestvuje na Olimpijskim odnosno Paraolimpijskim igrama i da je to vrh sportske karijere pa tako je to i moj cilj. Još ako osvojite medalju, to treba doživeti, a ja se nadam da hoću.
Koliko je bilo teško, ali opet i veliki izazov za tebe da postaneš član paraolimpijske reprezentacije Srbije i postigneš sve te uspehe koje si ostvario do sada?
—Iza svakog uspeha stoji mukotrpan rad, dosta odricanja, uspona i padova, žrtvovanja, ali na kraju sve se isplati i dođe na svoje. Velika mi je čast što sam deo Paraolimpijske stonoteniserske reprezentacije Srbije. Neka moji rezultati govore u moje ime.
Imaš li neki hobi, baviš li se još nekim sportom?
—Kada trenirate dva puta dnevno i zaposleni ste, radim u Turističkoj organizaciji Zlatibor, nemate baš puno slobodnog vremena. Ali kada imam pauzu i nemam takmičenje volim da probam neke druge stvari, okušam se u novim izazovima. Moja velika ljubav je skijanje. Pre tri godine nabavio sam kolica za skijanje tako da mi se i ta velika želja da ponovo skijam ostvarila. Nakon skijanja došao sam na ideju kako bih mogao da skačem sa padobranom što sam naravno i učinio. Bilo je to lepo iskustvo, treba probati. Ša je sledeće, videćemo?
Tekst: M.Hobetko, foto: arhiva Aleksandar Radišić
