Mlada slikarka Sonja Boričić, završila Akademiju umetnosti u Novom Sadu odsek slikarstvo, a master u Beogradu na Fakultetu likovnih umetnosti. U svom stvaralaštvu koristi simbole kojima govori kako se ponašamo u određenim situacijama, kako se sakrivamo, glumimo…Njene slike su prava oaza analize stanja ljudskog duha, ona zadire ispod površine i na njenim slikama susrećemo se sa stanjem kakvo je danas. Realnost i sadašnjost su ono čime se bavi, jer misli da se upravo sa tim moramo suočiti.
Kako si otkrila svet crtanja, boja-kako je to izgledalo napočetku?
—Nisam od onih koji su kao mali govorili da bi želeli da se bave slikarstvom, U tom periodu htela da budem veterinar. I pored toga uvek sam volela da crtam. Pred kraj osnovne škole, kad je trebalo izabrati srednju školu, zainteresovala sam se za keramiku, zahvaljujući poznanstvu sa Sofijom Bunardžić. Kasnije sam se opredelila za slikarstvo, ali mi je keramika i dalje ostala kao nešto posebno, čemu se i danas često vraćam.
Preživljavanje, ulje na platnu
Kako je dalje tekao tvoj proces sazrevanja i razvoja u slikarstvu?
—Tokom priprema za upis u srednju Umetničku školu na časovima kod Nataše Žilić i Dragoljuba Kaplanovića sam zavolela slikarstvo. U srednjoj školi sam najviše pažnje posvećivala keramici, ali nekako sam se pred kraj srednje škole otvorila za slikarstvo i to sam nastavila dalje da usavršavam. Završila sam Akademiju umetnosti u Novom Sadu odsek slikarstvo, a master u Beogradu na Fakultetu likovnih umetnosti. Mislim da je šest godina studija potrebno da bi se zaokružilo likovno sazrevanje i mi kao mladi umetnici dobijamo osnovna saznanja koja su nam neophodna da se otisnemo dalje. U Novom Sadu je na fakultetu treća godina prelomna, jer tu dobijamotu dugo očekivanu sloboda u radu. A baš tada i kreću muke nas studenata , jer smo do tada radili nešto što nam se govorilo i usmeravani smo, a onda odjednom bivamo prepušteni sami sebi. Nije lako, ali svako od nas se bori, radi, stvara i pronalazi svoj put.
Sonja Boričić
Kao i mnogi umetnici, verovatno si tokom godina lutala i tragala, pokušavajući da pronađeš ono što ti najviše odgovara. Šta je bila prekretnica u tvom radu?
—Prekretnica u mom radu je slika na kojoj figura ustaje, jer od tada počinjem drugačije da razmišljam. Svi smo mi na neki način posmatrači ljudi, i upravo je moja uloga kao posmatrača bila početna ideja mog slikarstva. Kao posmatrač cilj mi je da dođem do dubljeg razumevanja ljudskog ponašanja i njihovog međusobnog delovanja. Pre toga se u mojim radovima osećala grčevitost, a tog trenutka kad figure ustaju to je period kad se oslobađam i počinjem da se igram u svom stvaralaštvu. Bavim se dosta simbolikom, kroz moje radove se provlači motiv životinja . To sam izbirala i za temu master rada, maskiranje savremenog čoveka. U master radu sam prikazala životinjske, arhetipske motive kojima se oslanjam na njihovu arhetipsku tradiciju, ali im dodajem neki savremeni doživljaj. Svaki od tih likova ima oko sebe neku amajliju, koja ga čuva. Inspirisala su me plemena Kvakiutl i Kulina. Nosili su višeslojne maske . U jednom trenutku prva maska se skida da bi se obelodanila maska ispod. Kada se sve skinu oni se ogole, a srž je duša koju čuvaju u sebi. To sam poredila sa savremenim čovekom, šta mi reprezentujemo i kakvi smo u stvari, šta bi ostalo kada bi skinuli sve naše maske. U mojim radovima se najčešće pojavljuje simbol medveda, a najzanimljiviji mi je majmun koji simbolizuje vraćanje iskonskom da bi se preobratili. Ti životinjski motivi koji su često na mojim slikama predstavljaju tu moju vezu sa životinjama i sa nekadašnjom željom da budem veterinar.
Koje boje i tehnike najviše odgovaraju tvom duhu, senzibilitetu?
—Ulje na platnu. Nisam mnogo tehnološki istraživala, jednostavno osnova svega mi je rad velikom četkom, da sliku uobličim uljem na platnu. Svetle boje su moj pečat,u mojim radovima je sve vedro. U početku su mi slike bile grčevite u nekom momentu i baš ta ukočenost sa svetlim bojama je činila neku dualnost. Ti radovi nisu govorili kako bi trebalo da bude, već kako je u stvari.
U čemu pronalaziš insipraciju?
—Čovek mi je osnovni i u svemu od njega polazim. Radim figure, i nije mi bitan njihov lik. Radeći figure pomerala sam rakurse gledanja. Igrala sam se uglovima gledanja i to je dovelo do toga da zavirim u ono što se krije ispod.
Kako danas na tebe deluje belina platna?
—U toku rada uvek sebi postavljam još teže i teže zadatke, imam potrebu da sebi dam neki izazov. Početak slikanja mi je uvek najzanimjiviji, zaista sam uzbuđena kad počinjem da radim. Uvek znam šta ću da radim na početku i to mi nije problem, kao i finiš slike. Ali, ta sredina, kad počneš da se vrtiš u krug, pitaš se kako i šta dalje, meni je to veći problem nego belina platna.
Gde si do sada izlagala?
—Imala sam sam samostalnu izložbu u Jokanovića kući 2011. godine i u studiju Fine art Deks u Beogradu. Nekoliko grupnih izložbi, izlagala sam na Likovnom salonu u Užicu, a učestvovala sam i u nekoliko projekata.
Koliko je po tebi slikarstvo uticajan, snažan medij-mogu li slikari da utiču na stvarnost?
—Trebalo bi da mogu. Mi smo svi ušli na fakultet sa jednom vrstom energije, a izašli smo potpuno drugačiji, realniji. U zemlji u kojoj živimo od toga nema ništa, to je ono sa čim se mirimo, ali i dalje nećemo da se pomirimo i dalje se borimo za prostor, da radimo zajedno, da zajedno izlažemo. Ima kolega koji su se bavili revolucionarnim prikazima. Moje slikarstvo nije takvo, bavim se analitičkim slikarstvom i kod mene u radovima ima malo utopijskog. Nisam imala poriv kroz slike da utičem na stvarnost, više se bavim stanjem kakvo jeste danas. Ako nas neko osluškuje, može to sve da primeti i vidi, tu sliku stanja koju mi šaljemo.
Kakvi su ti planovi za dalje?
—Neću da se prepustim. Verovatno ću otići u inostranstvo da nastavim da se usavršavam, a videću još na koji način.
M. H.
