Dokumentarni film Dejana Petrović „Restart” koji je svoju premijeru doživeo 01. oktobra u Dvorani Kulturnog centra Beograd po mnogo čemu nosi simbol novog početka– restarta.
U prvom planu jeste priča o umetniku, slikaru Darku Babić koji se nakon prvih simptoma a potom i potvrde dijagnoze multipleks skleroze u najlepšem životnom dobu i na začetku karijere, odao jednom od najgorih poroka: defetizmu. Deset godina (ili Deceniju, kako on u razgovoru naziva to životno (ne)doba) dobrovoljno zarobljen u kući , u vremenu u kome su doba dana i godišnja doba imala isto bezlično značenje i smisao nečega što se dešava van okvira njegovog životnog prostora i drugim ljudima , uživao je jedino u– besmislu. Na početku filma vidimo detalje iz tog perioda, ustajanje i leganje, besciljno listanje sadržaja na kompjuteru i podsećanje na stare snimke iz doba kada je bio mlađi, zdrav, kada je slikao, kada je živeo a život mu se dešavao. Preokret počinje kada njegova dugogodišnja prijateljica Slađana Varagić Petrović, direktorka KC Požega u čijem je sastavu i Gradska galerija izlazi pred njega s idejom o njegovoj izložbi u galeriji. Momenat kada Slađana objašnjava Umetničkom savetu da je pred Darka postavljen ultimatum: ako za deset meseci ne pripremi radove za izložbu na vratima galerije će stajati njegovo ime a zidovi će ostati prazni, označava tačku s koje više nema povratka niti za Darka niti za njegovu prijateljicu koja je na sebe preuzela profesionalni rizik i mogućnost prve u istoriji izložbe bez radova. Tada počinje Darkova borba, prvo sa sobom i svojim navikama tavorenja i trošenja smisla, prva pokretanja, prvi izlasci napolje, prvi pokušaji pravljenja skica, prvi susreti s ljudima koje je do tada gledao samo kroz prozor…Dugotrajan proces dug deset meseci koji treba da ubije navike, malodušnost, odustajanje, samoizolaciju..sve što se u njegovom postojanju ukorenilo za deset godina. Uz svu borbu sa sobom, veliki korak za njega su i časovi u likovnoj radionici za decu u Udruženju za cerebralnu paralizu. Koliko je deci bitno što imaju profesora koji ih uči crtanju, njemu je bitno što kroz njih ponovo uči ponašanje u socijalnom okruženju..Film se završava trijumfom: izložbom koja nosi naziv kao i film „Restart”.
„Restart” kao film označava i restart nečega što je naša kinematografija već poodavno zaboravila. Ne sećam se, zadnje dve decenije ako ne i više da je u Srbiji snimljen umetnički dokumentarni film. Možda, u formi studentskih filmova ili eksperimentalnih fomi, ali kao pravi umetnički dokumentarac koji ima temu sigurno nije. Svaka naša dokumentarna forma i na festivalima i na retkim pojavljivanjima na televizijskim ekranima svodila se na reportaže, putopise, svedočenja, eventualno portrete. Kao da umetnost i dokumentaristika isključuju jedno drugo, da se međusobno previše bodu i ranjave jedno drugo u zajedničkoj formi. Film Dejana Petrović dokazuje da je zajednička egzistenicija i te kako moguća na jedan prefinjeno poetski način, ne ubijajući ni suštinu dokumentaristike niti umanjujući umetničku notu celom doživljaju. Tema filma, jaka i snažna, ideja priče koja ne govori o bolesti kao stanju zdravstvenog kartona nego stanju duha i to ne Darka Babića nego svakog pojedinca u društvu (bio on u kolicima, sa hodalicom, ili u fizičkij kondiciji koja ne zahteva overenu zdravstvenu knjižicu) je nešto što gledaoca na kraju filma stavlja u stanje nade, ali i samoprekora nad samim sobom i sopstvenom pasivnošću. Verovatno nema nikoga da u jednom kraćem , ali kako stvari stoje sve dužem periodu života, nije stao i pomislio da nema izlaza, da je sve tako kako je i da ništa ne može da se promeni..pa zašto bi se potrudio.
Dejan Petrović, uz lik Darka Babića magijom filmske umetnosti govori da je takav način razmišljanja i života samozavaravanje, izbegavanje odgovornosti i poništavanje sebe i života na granici ne–života . Magija filmske umetnosti, termin koji sam upotrebila, nije samo u fascinantnim kadrovima pretežno makro i krupnog plana izvanredne likovne vrednosti, i izražene simbolike koju smo do sada mogli videti samo u filmskom spomenaru (čestitke Sretenu Vukoviću snimatelju i direktoru fotografije i montažeru) nego i u ritmu. Onako kako se odvija radnja filma tako i ritam promene kadrova prati radnju, a sam ritam filmske priče..poznati ritam..bila je zagonetna i tek nekoliko sati nakon projekcije pojavila se u sećanju: tema „Vltave” Bedžiha Smetane–od momenta kada, ako probate da vizelizujete ovu muzičku temu, izvire reka..njenog izvora kada je muzika jedva čuje (na početku filma i nema puno zvuka..uglavnom kadrovi ili glavnog protagoniste filma ili detalja njegovog životnog okruženja) pa sve do vesele razigranosti prave bujice koja urušava zemlju ne bi li sebi prokrčila tok i udahnula smisao postojanju vode u obliku reke (kao što junak filma počinje da razgovara s decom od prvih upustava, do prvog smeha, šala i konačno– emotivnog govora na otvaranju njegove izložbe).
Od pasivnosti, gotovo mrtvila do smisla života..majstorskim putem kroz kadrove kakve odavno nismo imali prilike da vidimo na našem bioskopskom platnu a još manje televizijskom ekranu. Izvanredna muzika u filmu, delo Vojina Ristivojevića nema veze niti dodirnih tačaka s asocijacijom na Smetaninu „Vltavu” već je to jedan originalni rad, koji svakako svojom upečatljivošću kojom prati ili ističe radnju, stavlja još jedan u nizu, umetnički akcenat na ovaj film. Još jedna Petrovićeva filmskih majstorija je i uvlačenje suštinske misli i emocije gledaoca u ideju filma sam kraj: scena izložbe i gužve u galeriji, mnoštvo kadrova koji se u jednakom ritmu smenjuju opisujući stanje i emocije kako junaka filma tako i svih prisutni , i onda odjednom–kratka stanka. Na momenat pomislite, to je to– the end…sve se lepo završilo, ali–novi kadrovi : glavni junak je u kolicima na pustoj ulici ispred galerije..ustaje iz kolica i pravi par koraka do stakla u kome je plakat za izložbu s njegovim potpisom i crtežom. Značenje kraja nije samo u tome da je Darko upeo nego i pitanje za sve nas: kada ćemo ustati i napraviti taj jedan korak? Koliko je to teško? Ili ćemo se radije prepustiti jer je tako lakše i jednostavnije, tamo neki drugi ljudi koji nas ne interesuju nek „nešto” rade, a mi ćemo, svaki pojedinačno, čekati..kao da sam život i „sada” imaju reprizu. Niko nam ne garantuje da „sada” i postoji ako mu sami nismo dali smisao, a ni najmanje da i postoji ideja da bi to moglo da se reprizira sutra, za deset meseci ili deset godina…
Film „Restart”: film koji će vas pokrenuti, ako ne onda bar dobro uzdrmati da promislite o životu i o tome gde ste sada i šta s njim činite, isto kao što će , zasigurno, pokrenuti i ustajalu atmosferu do sada unificiranih , tipskih i već dugo konzerviranih formi dokumentarnog filma kod nas.
Naredne projekcije „Restarta”: 14. oktobar–Dom kulture „Studentski grad” a potom i premijera u sali bioskopa KC Požega 18. oktobra.
M.Nikolić