Sunca ove godine nismo imali onoliko koliko smo navikli tokom leta ali smo, valjda kao i svega što nam nedostaje počeli više da ga želimo i poštujemo. Ono što su sigurno bile želje koje su moguće , jeste poseta Domu za stare na Zabučju uz poklone koje su sami napravili,a  koja se ostvarila osnovcima Užičkih škola , polaznicima kreativnih radionica u Narodnoj biblioteci Užice. U ponedeljak, 18. 08. grupa mališana s poklonima u koje su uložili trud i vreme čak i u toku letnjeg raspusta kada se po definiciji samo odmara, krenuli su autobusom, kao na izletu ka Zabučju. Veliki cvet o kome se pričalo i na kome se radilo  nedeljama, ogledalo koje je dekorisano u obliku sunca, konačno je krenulo na svoje odredište- da obraduje najstarije sugrađane u Domu za stara lica. Osim ovoga, deca su napravila veliku ukrasnu kutiju koju su napunili slatkišima, grickalicama, čajevima…

U autobusu, bibliotekar i organizator kreativnih radionica Ratka Vučković odala je priznanje svojim malim prijateljima rečima:

—    Vi ste sada još mladi, ali za koju godinu ćete tek biti svesni koliko dobro i veliko delo ste danas učinili. Starost je doba života koje čeka svakog od nas, i svaki dah mladosti i priča iz dečijeg sveta je nešto što može da ukrasi ,ulepša i obogati dan jednog deke ili bake. Hvala vam na strpljenju koje ste pokazali dok ste pravili ove divne stvari , na neizmernoj ljubavi i pažnji koje ste ugradili znajući kome ovi pokloni idu. Molim vas da današnju posetu učinimo vrednom pamćenja kako domaćinima tako i nama koji dolazimo u goste.

Ispred Doma za stare dočekala nas je upravnica, Ana Urošević. Čekajući da se stanari okupe pričala nam je o životu u Domu:

—Znate, mi ovde imamo organizovane dnevne aktivnosti, ima i radni terapeut koji za naše žitelje organizuje različite dodatne aktivnosti. Međutim, kada ste u jednom prostoru konstantno , upućeni samo jedni na druge, onda je monotonija neizbežna stvar. Ovo ne mislim da je neko od naših stanara depresivan zbog takvog načina života, nego je to isto i sa mlađim ljudima koji se kreću uvek u istom društvu i pričaju uvek iste priče, onda je jedna vrsta zasićenja sasvim normalna stvar. Posete kao ove, svima njima jako puno znače. Pogotovo kada su deca u pitanju, to je isto kao kad se bilo ko od starijih vidi sa svojim unucima. Jer bogatstvo starosti su unuci a oni svoje ne viđaju često, tako da njima poseta bilo kog deteta dođe kao Božiji blagoslov. I ranije kad su nam dolazili, bar od kad sam ja ovde– O.Š „Dušan Jerković”, vrtić „Bambi”, pa Divna Marić s njenom decom iz škole glume, to su ovde bili doživljaji koji su se do detalja kasnije čak , ne samo danima nego i nedeljama, prepričavali. Onda oni traže da se urade fotografije, pa prave zidne novine ili ih stavljaju u sobe i onda su to stvarno sitnice koje jako puno znače. Ja bih, ako je moguće i apelovala na škole, vrtiće, sve radionice i školice za decu koje neguju neku aktivnost, hobi, interesovanje da nam češće dolaze. Malo je teško zbog odvojenosti Doma od grada, ali ovog puta, a nadam se da će to činiti i ubuduće, dobili smo autobus od „ Zlatan Raisena” zbog čega smo vrlo zahvalni.

Uz predaju poklona, velikog cveta i ogledala s napomenom da je dizajn sunca na ogledalu i  simbolički da bi  „Vaša lica kad se pogledate uvek sijala kao sunce”, Ratka Vučković je pozvala domaćine da uzmu učešća u kvizu koji se organizuje u njihovu čast.

Malo nenaviknuti na iteraktivnu komunikaciju kada su ovakve posete u pitanju, stanari Doma su bili zatečeni ali su se odazvali pozivu. Zajedno s decom, formirane su ekipe:„Dobrica” , „Lepotani”, „Veliki cvet”i  „Ogledalce”. Nakon odgovora na prvo pitanje „Šta se servira a nije za jelo?”, pa „Ko je uzviknuo „eureka !”prilikom otkrića: a) Lepa Brena kad je prvi put probala kremu protiv bora b) Toma Nikolić kad je ugledao Dragicu c) Arhimed kad je ušao u kadu” videlo se da ova seniorsko juniorska ekopa funkcioniše po principu iskustvo i znanje i takmičenje je krenulo punom parom.

Od navijanja, poskakivanja na stolicama pa do „bacanja petaka” sala se pretvorila u pravu takmičarsku arenu. „Da li se šne nokle prave od sira?” i „Šta ne razlikuje daltonista?” „Da li je Alfred Hičkok pisac, slikar ili reditelj?” bila su pitanja na koja se uz timski rad žustro raspravljalo.

Pobednik je ipak morao biti jedan i to je ekipa „Dobrica” koja je za nagradu dobila veliki paket raznih vrsta čajeva i kilogram kafe koji će svakako prijati na terasi Doma uz društvo kad deca odu.

Druženje se nastavilo jer su domaćini bili voljni da pokažu i predivan pogled s terase, i akvarijum „u kome živi mala ajkula”,ali se po dobrom  običaju, poseta kod deka i baka nije mogla završiti bez kolača i sokova.

Anđela Pilčević koja živi u Beogradu a letnje raspuste provodi u Užicu kod babe i dede, rekla je:

—Ovo mi je treća godina da idem na kreativne radionice u biblioteku jer mi je na raspustu jako dosadno ako ništa ne radim. Tako sam se obradovala kad je učiteljica Ratka rekla da ćemo praviti poklon za deke i bake, to mi je baš bilo kao da pravim za moje koji žive kod kuće ..Ovde u bake i deke baš usamljeni a meni je baš bilo milo da smo ih obradovali i nasmejali.”

A Iva Knežević (12 god) je rekla da jako voli što je došla i da će dugo pamtiti radost na licima ovih ljudi, kako je rekla- „meni će to dati i dodatnu motivaciju da radim slične stvari. A radionice jako volim, prvo što tamo pričamo o običnim, svakodnevnim problemima koje imamo a koje ne možemo da pričamo s učiteljicama i roditeljima , a i kad uradimo ovako nešto lepo onda jedni druge možemo i da naučimo dobrim stvarima.”

Domaćini su se odužili organizatorima–Narodnoj biblioteci i bibliotekarima koji su im doveli decu- Ratki Vučković i Slađani Marković,  prigodnim poklonom–vazom koju su sami napravili.

Poseta se završila –do sledećeg puta! Neko je ostao sa potpisom i nacrtanim srcem na papiriću za uspomenu, neko s ocenom pet za znanje i željom da nađe „dobrog dedu za društvo i razgovor  da prekrati dane”, neko s obećanjem da će ponovo doći, a sigurno je da su svi dobili dan ispunjen  velikom količinom ljubavi koja postoji u velikoj istini da se uvek deda i baba s unucima slažu bolje nego roditelji s decom.

M.Nikolić