DSC_5148

Pre nastanka ljudi valjda su postojali bogovi koje su ljudi kasnije nastojali da objasne..Tako bi otprilike trebalo da počne priča o tome kako je nastao mit. Mitovi , čudesne priče iz kojih je poteklo mnogo toga u civilizaciji- od umetnosti, filozofije, raznovrsnih  grana nauke koje su ono što se nije moglo dokučiti,  a što je mitologija opisala,  objasnili formulama, grafikonima, ekperimentima, modelima pa i konkretnim rešenjima čiju blagodat danas uživamo. Uživamo i danas u čarolijama mitova, doduše više kao inspiraciju za SF ne pitajući se mnogo o njihovim pravim vrednostima.  U dijalog oko mitova upuštamo se sa mr Slađanom Vasiljević, koja je ovu oblast, jednim delom i kroz uporednu analizu i prezentaciju sa Kineskom mitologijom i preporučila kroz svoju Master tezu za veću implementaciju u obrazovnom sistemu. Naime, mr Slađana Vasiljević je na Učiteljskom fakultetu u Užicu pre nešto više od mesec dana odbranila magistarski  rad na temu:„ Primena i značaj mitoloških i drugih narodnih priča na časovima likovne kulture u osnovnoj školi u Srbiji i Kini”, te je u mogućnosti da nam neka od saznanja iz mitologije predoči na ovaj način.

Mitologija kao pojava danas, kada posmatramo njen odnos sa umetnošću,  postoji kao jedan popularni žanr u literaturi, filmu, slikarstvu. Može li se, onotološki posmatrano, prihvatiti da je mitologija time dobila ili izgubila na značaju?

—Počnimo od toga da je reč mythos grčkog porekla i znači pričanje, kazivanje. Dakle mitološke priče su najstarije priče koje su se prepričavale s kolena na koleno, još u vremenu kada nije postojala pisana reč. Njima su se prenosila znanja, iskustva, verovanja, strahovi, želje ondašnjih ljudi, tako da nam služe kao izvor podataka o životu u ta drevna vremena jer u svakoj toj maštovitoj priči ima bar zrno istine. Česte teme su stvaranje sveta, zvezda, planeta, junaci su najčešće bogovi a okolnosti neobične, nadljudske. Očiglednu razliku između mitoloških priča i bajki pravi Jovan Deretić i u Kratkoj istoriji srpske književnosti kaže: “U mitu imamo natprirodne ličnosti, bogove i heroje u natprirodnom svetu, dok u bajci nalazimo obična čoveka u svetu natprirodnih bića“.(1990:23). Mitologija je opstala do danas, dakle izborila se sa dolaskom hrišćanstva, sa nametanjem jednog boga i kod našeg naroda zbog turbulentne prošlosti opstala samo u rečniku i običajima. Na drugim podnebljima sačuvane su kompletne drevne priče i one svedoče o trajanju tih naroda, na primer u Iranu tj. Persiji, Kini, Egiptu, kao i u Grčkoj čija se mitologija uz rimsku smatra klasičnom erom.  Verujem da su mitološke priče, kako primećujete, popularne jer su čudesne i zanimljive, a samim tim inspirativne za  današnju umetnost. Ne osećam nikakvu negativnu konotaciju kada se spomene reč mit odnosno mitologija, već pre svega želju da se vratimo u svet mašte koji kod većine ljudi ostaje u detinjstvu.

Izvorište jedne nacije, njenog identiteta je u mitologiji pre njenog usmeravanja u religijske okvire. Koliko smo mi, a koliko Kinezi, uzimajući u obzir da je u Kini komunizam društveno opredeljenje, svesni i upoznati sa tim korenima i da li mislite da je to dovoljno? Uopšteno čemu takva svest može doprineti ograničavajući se samo na granice jedne zemlje?

—Naša mitologija je sačuvana samo u tragovima što se tiče literarure, ali srpski jezik pamti i prenosi  sećanje na bogove do danas. Ako obratimo pažnju na reči uvidećemo njihovo prisustvo npr. kada kažemo “muči nekoga mora”, “ima noćne more” to potiče od slovenske boginje zime i smrti Morane ili kada kažemo “da Bog da” u suštini koren tog izraza vodi do sloveskog boga Dajboga ili Dažboga-boga Sunca koji po verovanju daje blagostanje i sreću. Reč Bog je ista u rečnicima svih slovenskih naroda, a u Ukrajini je izlazio i list pod imenom jednog boga, Dažboga koji je štampan u Lavovu 1935.g. Postoje divne priče o slovenskim bogovima (srpski narod pripada Južnim Slovenima, kao delu velikog slovenskog naroda, odnosno još većoj indo-evropskoj grupi  naroda) i ja sam ih prvi put čitala istražujući Master tezu u Srbiji, a ne mogu da se setim da smo tokom školovanja ikada bili usmereni ka ovim pričama. Mi nemamo običaj kao Kinezi, ne samo najmnogoljudiji već drevni i mudri narod, da kroz te stare mitološke priče na nove generacije prenosimo svoj moralni kod, vrednosti u koje veruje naše društvo. U Kini je to sastvim drugačije. Svi državni praznici naslonjeni su na mitološku priču. Kod njih se ne slave datumi bitaka i ne uznose ratničke vrline iako je Kina ratovala često kroz vekove: dinastije međusobno, sa susednim državama, ali i sa velikim svetskim silama tokom “Opijumskog rata”. U Kini se bar četiri puta godišnje, za najveće praznike (Novu godinu, Festival sredine jeseni, Festival zmajevih čamaca , Ćingming i sl.) pripovedaju mitološke priče. One vaspitavaju generacije, uče ih poštovanju starijih, ljubavi u porodici, poštenju, radu, istinitosti. Verujem da su zato i sačuvane, jer je to lep način da vaspitavaš mlade, da ih podsećaš stalno na dobro i loše, na vrline kojima se teži. Kineski narod ne samo da čuva te priče i svoje bogove već su oni poput zaštitnika postavljeni ispred građevina kao skulpture, a za pojedine praznike se lepe posebne slike bogova na vrata i ukrašavaju domovi. Ovi običaji su vrlo poštovani u Kini gde 91,5% stanovništva čini Han narod  i svetkuju se kao nacionalni praznici. Oni nemaju direktne veze sa religijom, jer podsetiću da se Kinezi većinom (63,5%) izjašnjavaju kao nereligiozni , a tek 20% stanovnika poštuje Taoizam i 8,5% Budizam. Nije čudo da Kinu smatrate komunističkom zemljom, jer se ona i danas ponosi svojom revolucijom kojom je 1949. formirana Narodna republika Kina, njena zastava obojena je crvenom bojom, a u  slavu na najvećeg vođu Mao Cedunga na njegov rođendan 26. decembra decenijama je pevana himna iz doba Kulturne revolucije “Istok je crven”(postoji i slavni film pod istim nazivom).  Međutim, društveno uređenje Kine zvanično je “socijalizam sa kineskim karakteristikama”, a realno je “kapitalizam sa kineskim karakteristikama” jer je Kina danas druga ekonomska sila sveta. Sudeći prema očuvanosti mitoloških priča, umnogome zahvaljujući filozofu Konfučiju, a zatim i učenjima taoizma i budizma u ovoj zemlji one nisu potiskivane, naprotiv! Iz filmova znam da su se u našoj zemlji komunisti borili protiv religije jer je bila vidljiva i upućivala na ljubav prema nečemu protiv čega se teško boriti, a malo preostalih mitoloških tragova vešto se sakrilo u jeziku i običajima  i tako očuvalo od svih koji smatraju da istorija počinje sa njima. Može jedino da nam bude žao što nisu sačuvane kompletne drevne priče, kojih je naš stari slovenski narod sigurno imao.

Forbidden City1

U Kini je mitologija prisutna na svakom koraku: sa međunarodnih master studija u Kini 2012/13

Kina i Srbija su daleko jedna od druge, ali da li u mitologiji ove dve zemlje ima bar nekakvih zajedničkih tema, motiva, simbola koji nas vežu?

—Iako zvuči neobično, na različitim krajevima sveta nastajale su suštinski iste priče, a razlog je jednostavan: isti problemi su ih mučili, pokušavali su da dođu do odgovora, da razumeju i objasne pojave. Tako u mitologijama različitih naroda postoje univerzalni simboli i teme. Istraživači su zabeležili da je razlika između kineske i grčke mitologije što se u grčkoj ljudi pretvaraju u bogove, dok se u kineskoj bogovi pretvaraju u ljude. Pristup je suprotan, ali  priznaćete da su junaci u oba slučaja ljudi-bogovi.

Bogatstvo civilizacije je u njenoj raznolikosti. Osim jungovskog tumačenja kolektivnog nesvesnog kao imenitelja istog u različitosti a kojim se mogu objasniti isti motivi u različitim i udaljenim kulturama , mislite li da kosmopolitizam nosi korene iz istog tog zajedničkog imenitelja ili je to više stvar tolerancije i uvažavanja?

—Nisam stručnjak za psihologiju, pa ne bih tumačila objašnjenja iz tog domena. Radije verujem da su ljudi koji sebe smatraju kosmopolitama tj. građanima sveta taj stav stekli na osnovu okruženja u kome su se formirali i znanja koje su sticali. Isto je i sa onima kojima je draža nacionalna pripadnost. Slažem se da je bogatstvo sveta u raznolikosti, ali verujem da jedno drugo ne isključuje, tačnije da je važno sačuvati osobenosti i istovremeno uvažavati različitosti drugih. Ako razmislimo još dublje setićemo se da i svaki narod ponaosob ima mnoštvo različitih običaja u zavisnosti od krajeva u kojima su nastali što potvrđuje početnu ideju o bogatstvu planete.

DSC_8629

Šta možemo naučiti iz razlika koje postoje u srpskoj i kineskoj mitologiji i narodnim pričama?

—Studija u kojoj sam istraživala srpske i kineske mitološke priče pošla je od uverenja da su dve države već na prvi pogled veoma različite tako da je cilj bio pronalaženje sličnosti, radi boljeg razumevanja dva naroda u budućnosti. Njena posebna vrednost su upravo običaji koji govore o sličnom odnosu prema precima- oba naroda odaju poštu preminulim (Zadušnice-Ćingming), majsko raspremanje u Srbiji je vezano za proslavu Đurđevdana  a u Kini je to Festival zmajevih čamaca-Duanvu (pletu se venci od cveća, pripremaju posebni specijaliteti, čak se u nekim delovima Kine farbaju jaja kao za  Vaskrs u Srbiji), za Novu godinu u Srbiji se u česnicu stavlja novčić, a u Kini u punjeno testo pod nazivom ”đaoci” sa istom željom da dobitnik ima sreće i novca tokom cele godine. Oba naroda poštuju i gaje jake porodične veze, što nije čest običaj kod drugih naroda i iznenadili biste se koliko još ima sličnosti. Uporednom analizom bajki uočava se  različita simbolika brojeva (u Kini su nesrećni brojevi 4 i 7, dok se 666 smatra najsrećnijim poslovnim bojem), nosioci simbola: zmaj je u srpskim bajkama uvek negativna pojava dok je u Kini sveto biće, odnosno Kinezi smatraju da su potomci zmaja, simbolika boja je takođe različita ali je najveća razlika što su kineske bajke vrlo živopisne, dok se u srpskim osim crne i bele pojavljuju samo još boje dragocenih metala poput zlatne i srebrne. Uz ova različita sredstva dolazi se do istih moralnih poruka, tako da možemo zaključiti da su različiti putevi ali isti ciljevi i vrednosni stavovi.

M. Nikolić

Related Posts

Leave a Comment