Država odustala od nacionalnih udžbenika
U jednom tihom, ali izuzetno značajnom potezu, Vlada Republike Srbije je kroz amandmane na Predlog izmena Zakona o udžbenicima izvršila korenitu promenu u odnosu na prvobitno najavljenu reformu. Dok je javnost, pa čak i većina poslanika, verovala da će se uvesti nacionalni udžbenici za čitav niz predmeta, tek naknadna analiza teksta zakona otkrila je da je država zapravo odustala od tog plana. Ova odluka, koja je protekla nezapaženo tokom skupštinske rasprave, predstavlja prekretnicu u srpskom obrazovanju i otvara dijalog o tome ko i kako oblikuje znanje naših najmlađih građana.
Od monopola do liberalizacije: Analiza novog Zakona o udžbenicima
Novi Zakon o udžbenicima, usvojen krajem juna, donosi značajno drugačiji pristup od onog koji je prvobitno bio najavljen. Član 14 zakona jasno predviđa da će država, preko javnog izdavača (Zavoda za udžbenike), objavljivati udžbenike isključivo za istoriju i geografiju za osnovnu i srednju školu. Za sve ostale predmete, uključujući srpski jezik i književnost, prirodu i društvo, likovnu i muzičku kulturu, tržište udžbenika ostaje otvoreno i liberalno. Ova promena je, prema mišljenju Aleksandra Markova, predsednika organizacije Edu Forum, direktan odgovor na kritike građanskog sektora i stručne javnosti koji su upozoravali na opasnosti uvođenja državnog monopola u izdavaštvu školskih priručnika.
Šta se zaista menja za srpski jezik i književnost?
Iako se u javnosti često govori o “nacionalnom udžbeniku za srpski jezik”, stvarnost je dalje od toga. Prema novom zakonu, za predmet srpski jezik i književnost neće postojati jedinstveni državni udžbenik. Umesto toga, Zavod za udžbenike će izdati obavezno nastavno sredstvo pod naslovom “Srpski jezik i nacionalna kultura”. Ovo sredstvo će biti konceptualno dodatak postojećim udžbenicima koje škole biraju sa tržišta. Njegova uloga će biti da, prema službenim obrazloženjima, “jača nacionalni identitet i kulturni kontekst” u nastavi srpskog jezika. Ovakav pristup predstavlja hibridno rešenje koje zadržava element tržišne konkurencije za osnovni nastavni materijal, ali uvodi obavezan državni sadržaj za određene teme.
Istorija i geografija: Zašto su ovi predmeti izuzeti?
Fokus na istoriju i geografiju kao jedine predmete sa obaveznim državnim udžbenicima nije slučajan i otvara niz pitanja. S jedne strane, postoji argument da je neophodno osigurati jedinstven narativ o nacionalnoj istoriji i geopolitičkom položaju zemlje koji će se prenositi na svim nivoima obrazovanja. Ovo se vidi kao preduslov za očuvanje nacionalnog identiteta i suvereniteta. S druge strane, kritičari ovakvog pristupa ističu da je upravo u ovim predmetima najopasnije uvođenje jednog, zvaničnog tumačenja događaja i činjenica, što može ograničiti kritičko mišljenje i pluralistički pristup učenju. Uniformni udžbenik za istoriju za sve razrede osnovne i srednje škole predstavlja ambiciozan projekat čiji će sadržaj biti od ključnog značaja za razumevanje državnih prioriteta u obrazovanju.
Proces donošenja odluke: Zašto je javnost zaobiđena?
Jedan od najkontroverznijih aspekta cele priče je način na koji je ova značajna izmena izvršena. Vladini amandmani nisu čitani na sednici Narodne skupštine, već su ubačeni u proceduru, što je rezultiralo time da ni poslanici, a kamoli šira javnost, nisu bili u potpunosti svesni konačnog teksta zakona. Ovakva praksa dovodi u pitanje transparentnost zakonodavnog procesa u oblasti koja je od vitalnog značaja za celokupno društvo. Organizacije za zaštitu javnog interesa, poput Edu Foruma, su tek nakon usvajanja zakona uočile suštinsku razliku u odnosu na prvobitni predlog. Ovaj slučaj ponovo istakne potrebu za većom uključenošću stručne i akademske zajednice u donošenje ključnih odluka u obrazovanju.
Tržište udžbenika nakon reforme: Šta se menja za izdavače i škole?
Novi zakonski okvir ima direktne posledice po ekonomski aspekt izdavaštva udžbenika. Za izdavače koji se bave priručnicima za istoriju i geografiju, ovo znači kraj poslovanja na tom tržištu, jer će Zavod za udžbenike imati ekskluzivno pravo izdavanja. S druge strane, za sve ostale predmete, od srpskog jezika do muzičkog, tržište ostaje otvoreno. Škole i nastavnički saveti će i dalje imati slobodu da biraju udžbenike sa liste odobrenih izdanja, na osnovu svojih potreba i pedagoških stavova. Ovo zadržava element konkurencije koji može podstaći kvalitet. Međutim, za predmet srpski jezik, obavezan državni dodatak predstavlja novi faktor koji će izdavači morati da uzmu u obzir prilikom kreiranja svojih priručnika.
| Predmet | Status prema novom zakonu | Izdavač | Status na tržištu |
|---|---|---|---|
| Istorija | Obavezan državni udžbenik | Zavod za udžbenike | Državni monopol |
| Geografija | Obavezan državni udžbenik | Zavod za udžbenike | Državni monopol |
| Srpski jezik i književnost | Obavezan državni dodatak + tržišni udžbenik | Više izdavača + Zavod | Liberalno tržište sa obaveznim elementom |
| Priroda i društvo, Likovno, Muzičko | Tržišni udžbenik | Više izdavača | Potpuno liberalno tržište |
Pedagoški izazovi: Kako će dodatak za srpski jezik funkcionisati u praksi?
Uvođenje obaveznog nastavnog sredstva “Srpski jezik i nacionalna kultura” postavlja konkretne izazove pred nastavnike i škole. Kako će se ovaj dodatak integrisati u postojeće nastavne planove i programe? Da li će on predstavljati zasebnu celinu koja se izvodi paralelno, ili će njegov sadržaj biti utkanj u redovnu nastavu? Odgovori na ova pitanja će zavisiti od sadržaja samog dodatka, koji još uvek nije javno dostupan. Ključno će biti osigurati da ovaj dodatak ne postane mehanička, izolovana komponenta, već organski deo školovanja koji podstiče kritičko razmišljanje o jeziku, kulturi i identitetu. Nastavnici će sigurno imati potrebu za dodatnim stručnim usavršavanjem kako bi efikasno radili sa ovim novim materijalom.
Dugoročne implikacije za srpski obrazovni sistem
Odluka da se država povuče sa plana za sveobuhvatne nacionalne udžbenike i ograniči se na dva ključna predmeta imaće dugoročne posledice. S jedne strane, ona sprečava centralizaciju i unifikaciju znanja u svim oblastima, što se može tumačiti kao odbrana pedagoškog pluralizma. S druge strane, fokus na istoriju i geografiju kao “nacionalno osetljive” predmete ukazuje na želju da se kroz školski sistem prenese određeni, državno odobren pogled na svet. Kako će se ova dva pristupa – liberalni za većinu predmeta i centralistički za dva – uskladiti u svakodnevnom radu škola, pokazaće tek vreme. Ova reforma može poslužiti kao model za buduće intervencije u obrazovanju, gde država definiše jezgro nacionalnog znanja, a ostatak ostavlja otvorenom dijalogu i tržištu.
Konačno, ova priča govori i o jačanju uloge građanskog društva u obrazovanju. Uticaj organizacije Edu Forum i drugih stručnih udruženja na konačni oblik zakona pokazuje da je ipak moguće uticati na odluke od javnog interesa, čak i kada se proces odvija bez dovoljne transparentnosti. Ostaje pitanje kako će se novi sistem primeniti u praksi, kakva će biti reakcija nastavnika, roditelja i učenika na nove materijale, i da li će ovaj kompromisni model zaista osigurati balans između nacionalnih interesa i slobode obrazovnog izbora. Svi oči će biti uprti u Zavod za udžbenike i Ministarstvo prosvete dok ne predstaviju konkretne sadržaje novih udžbenika i dodataka, koji će biti pravi test vrednosti ove reforme.
