U Gradskom kulturnom centru u subotu, 1. marta koncert je održao Dado Topić, muzička legenda čija posvećenost muzici i roku traje 40 i više godina. Prisutni su mogli ponovo da se podsete poznatih numera, otpornih na vreme i da osete taj rok koji je u mladosti bio njihova uteha i razonoda. Kompozitor, tekstopisac, gitarista, aranžer i rok pevač, Dado je najveću popularnost stekao sa grupom Time, a nakon raspada grupe nastavio je sa uspešnom solo karijerom koja traje i danas. Muzičar koji osim pesmama i stihovima govori i priča priče koje mogu da izazovu nešto posebno što se prepozna u trenutku, vrlo rado je govorio za sajt Ero o rok muzici, kako je to bilo nekad, šta je komercijalizacija napravila od roka, ali i odgovornosti koju imaju oni koji prenose znanje na buduće generacije.
Dugodišnje trajanje u muzici, posvećnost i ljubav prema onome što radi, dovoljni su razlozi da sa ovim muzičarem raskošnog talenta progovorimo o roku nekad i sad. Njegova posvećenost detaljima i želja da stvari sagleda iz svih uglova, navela ga je da objasni na kojim temeljima i idejama je rok nastao i u šta se pretvorio.
—Svakako se dogodio jedan sociološki transfer definicije roka u smeru razumevanja tog pojma. Rok je nastao kao prvenstveno kulturološki fenomen i počeo je kao društveni eksperiment koji je u stvari brzo uspeo da angažuje kreativne ljude koji su na malo drugačiji način analizirali svet takav kakav je bio tih godina. Oni su svet gledali kroz malo drugačiju prizmu i onda to što nisu uspeli kroz druge medije da promene ili na određeni način da artikulišu, to su uspeli kroz fenomen roka. Rok je u stvari bio posledica jednog trenutka kada je svet posle vijetnamske tragedije, doznao da društveni establišment u stvari na sve moguće načine manipuliše i stvara percepciju realnosti u kojoj ljudi ne razmišljaju mnogo o tome šta je tu istina, nego su tu novu percepciju realnosti prihvatili kao stvarno, iako je to bila jedna medijsko snažna politička manipulacija uz pomoć apsolutno svih mogućih medija koje establišment može da uposli —kaže Dado.
Definicija roka je u skladu sa svim oni šta je rok promenio u društvu. Rok je stvorio intelektualnu viziju, on je intelektualizirao onu čežnju ljudi koja postoji vekovima, da svako na svoj način osmišljen pojam slobode može da konzumira.
—Ljudi su imali osećaj da imaju pravo da budu slobodni. To je najveće dostignuće roka. Kao nova stvar rok se postavio na vrlo dominatnu lestvicu u društvu, među ljudima je delovao kao jedna nova metodologija, nova projekcija svega onoga što je kroz sisteme obećavano ljudima, a nije im dozvoljeno da konzumiraju. Tako da je rok u svojoj ranoj evoluciji stvarao društvene promene koje su se materijalizovale kroz neka, čak i revolucionarna događanja u kontekstu oslobađanja od super sile do vlastite slobode koliko god ona bila mala. To je bilo vreme ne pobuna nego pojavljivanja i događanja ljudi kao što je Čege Vara i slični, ljudi su razmišljali o slobodi, a to je velika stvar. Tako je rok kad se pojavio, ne samo kroz muziku, dizajn, filmsku industriju, pozorište, književnost, čak su neki američki univerziteti koji su bili dosta konzervativni dozvolili da nešto od tog medija uđe u te prostore. Rok je napravio toliko nereda u već uspostavljenom redu gde je vlasnički mentalitet u odnosu na kapital, vojnu moć ili uticaje kroz različite instrumente prema drugima, uvek imao nameru da dominira, a rok je otvorio prostor za drukčije ponašanje i uspeo je da uđe u pore života i društva. Tako je bio kod mlade generacije prihvaćen kao nova vizija, moguća vizija ostvarenja nečega što do tada nije bilo moguće—priča Dado i dodaje:
—Zatim se promenila tehnologija nametnutog koncepta razmišljanja o realnosti. Kad kažeš projektovana percepcija realnog to znači manipulacija koja ima svoju svrhu. Ti na određeni način stvaraš prostor na kojem si dominantan i ne dozvoljavaš bilo koju vrstu iznenađenja i promena tog sistema vrednosti ili nekih kriterija, jer ako si ti onaj koji je dominantan, ti ne voliš da ti se događaju male revolucije u sistemu koji si uspostavio kao idealan. Ali dogodio se veliki napredak tehnologije, 60, 70 i 80 godina. Tehnološki je svet u tim godinama vrlo brzo napredovao, ali u uskim krugovima. Da je ovaj kulturološki fenomen imao takve resurse na raspologanju i mogao da se priključi u deobi sredstava za ostvarenje projekata, onda bi rok verovatno postavio malo čvršče temelje za to što je u startu bio. Prateći imperativ tehnološkog napretka koji je postajao vlasništvo manjine, prema kojem većina nije imala pravo da postavlja neke zahteve, da učestvuje u njemu ni ti da ga konzumira bar delimično. Dakle dogodio se povratak ideje o novom vidu titulara vlasništva. Ako sam ja bogataš onda sve što mogu kupiti je samo moje, ne može biti društveno, ja sam jedini vlasnik ili kapitala, tehnologije, znanja. Ko god sa mnom nešto radi on će potpisati da to što je naučio od mene nikome nikad ne sme da kaže. U tim trenucima rok kao koncept prenošenja ideja i misli je izgubio moć glasanja, sam više nije bio medij kroz koji su se mogle provlačiti određene poruke i neka saznanja, nego je postao sluga jednog sistema vrednosti koji je nastao samo zbog jednog razloga da apsolutno sve što prolazi kroz njega mora biti komercijalno, da mora stvarati profit. U tom trenutku jedan drugi poslovni establišment, to je uvek jedna organizacija koja iznad svih donosi odluke, je rešila da rok marginalizuje ili da ga banalizuje tako da kupe sve što je on stvorio i pretvore ga u čistu komercijalu. Tako je srušeno jedno pozitivno društveno događanje. Bilo je toga i u srednjem kada su pametni ljudi progonjeni, spaljivani, jer tadašnje društvo nije bilo spremno za njih. Sličan scenario je bio i u ovom slučaju, samo u drugom vremenu, tehnološkom trenutku zemlje. Kad danas nešto hoćeš da nazoveš rokom onda moraš dobro da razmisliš šta ćeš da kažeš da ne bi prevario sebe i druge. Danas imaš jako slabe argumente da bi odbranio ideju o tome da je rok još uvek moćan, da se čvrsto drži svojih fundamentalnih stvari, jer je trenutak koji se sad nameće kao percepcija realnog.
U muzici ste 40 i više godina. Šta je to što vas pokreće i što vas je održalo sve te godine?
—Mi svi u stvari prema nečemu koračamo. Živimo jedan život u kojem smo po difoltu u potrazi za ostvarenjem nekih svojih nada. Ne želja, već nada. Nada je univerzalni pokretač apsolutno svega. Jer čovek je živo biće podložno različitim raspoloženjima. Toliko smo na određeni način ranjivi i slabi, a sa druge strane imamo to verovanje da možemo da prevaziđemo apsolutno sve probleme, da možemo da savladamo neke stvari i u toj jednoj pozitivnoj zabludi. Taj proces življenja života se nastavlja. E sad da li je to uvek zabluda ili tu i tamo uspeš ostvariti nešto što je novi generator za slično ponašanje i onda ti se događa život. Moj put je bio muzika, ja sam to izabrao, nisam slučajno ušao u to. Hteo sam biti muzičar, jedan od ljudi koji se bave muzikom. U tome sam pronaša sebe, najviše zbog ljudi koji su srećom imali takvu moć i uticaj na mene, da celo to vreme ostanem na istom putu. Kontinuitet u nečemu u čemu si se pronašao je strašno važan, da drži tu jednu arhitekturu zamišljenog nekog, neplaniranog ili planiranog življenja života, da kao na jednoj ravnoj crti nekako imaš osećeaj da je smisao zaokružen. Čim skrećeš i ideš malo na ovu ili na onu stranu, gubiš mnogo vremena da bi u jedom trenutku shvatio da su putevi bili one dijagonale ili paralele, da su ti bile vrlo dostupne samo si ti donosio pogrešne odluke u životu. A život je sam po sebi vrlo jednostavan. Najveća greška u životu je ne koristiti apsolutno sve što ti se otvara i dati maksimum u tome. Postoje ljudi koji stoje i vegetiraju i gledaju šta rade drugi i ne usude se da uđu u mašinu. Ja više volim ljude koji se ne boje ničega, koji dižu glavu, galame. Kao muzičar ja sam u stvari na neki način posledica rada i uspeha nekih drugih ljudi onih od kojim sam samo hteo da učim i da pokušam da im budem sličan, da budem jedan od njih. Ja sam samo jedan mali točkič u svemu tome, ali sam ponosan jer sam uspeo sve to vreme da ostvarim da se moj točkić vrti, da bude u jednoj mašini koja stvara i koja je u pokretu.
Predajete rok pevanje u beogradskoj muzičkoj školi „Instruktori moderne muzike” –kako vam prija uloga predavača i kako ste se snašli u toj ulozi?
—Danas je proces edukacije i transfera znanja prema mlađima strašno težak i zavisi od toga koliko čovek uloži energije da pristupi većem broju ljudi i potrudi se da ga razumeju, da bi u odnosu na ono što su čuli i što su praktično morali da urade na instrumentu ili papiru, uspeli da otkriju onu formulu koja će im pomoći da prepoznaju vlastite sposobnosti i neke afinitete da bi sami na tome radili. Samo se zanati mogu prenositi. A kad sa potencijalno kreativnim ljudima radiš na nečemu što je uslovno rečeno proces osvajanja nekih novih znanja i novih virtualnih alata kako se određene stvari postižu u životu, to je jako teško i ljudi koji to uspevaju su neverovatno vredni i kvalitetni ljudi. Mislim da ih nema mnogo. Činjenica je da generacije za generacijom ipak donose određeni broj ljudi i imena koji su lideri u tome čime se bave. I to je važno. Postoje uspešni. Mislim da je taj proces nemoguće zaustaviti, to je u genima čoveka. Neki ljudi se brzo otkriju, pronalaze se i onda u svemu tome napreduju. Ipak je važna i inicijacija. Ti ljudi koji ih obrazuju su strašno potrebni u tim pravim trenucima samo da otvore vrata tim ljudima, da ih nauče osnovnim mentalnim alatima, kako da sami sebe izgrađuju prema nečemu. To su najvredniji ljudi koje imamo i sreća je što ih imamo.
N. H.