nena1

Kada se podigne zavesa, prvo što stvara utisak o pozorišnoj predstavi, jesu scena i kostim. Kostim koji glumac nosi je prvi utisak o liku koji igra, jedan od elemenata scenskog zbivanja. Za kostime, onakve kakvim ih vidimo na sceni užičkog Narodnog pozorišta zadužena je Snežana Kovačević.

Snežana je završila Fakultet primenjene umetnosti, odsek kostimografije u klasi profesora Anđelke Slijepčević, „encatc”–ov Menadžment scensko– muzičkih delatnosti, a pored engleskog, ruskog i francuskog, služi se i španskim i italijanskim jezikom. Do sada je što u Užicu, što u pozorištima širom Srbije uradila preko 300 predstava, baveći se i scenografijom kao i kostimima. Radila je kao kostimograf i u filmovima Dragana Kresoja i Milijd Životića. Boravila je u Parizu i Milanu usavršavajući se i radeći kao modni kreator. Dobitnik je brojnih nagrada, od nagrade ULUPUDUS–a za kolekciju na sajmu mode 1981. , Nagrade ULUPUDUS–a za kostim u predstavi  „Zganarel ili Uobraženi rogonja” u Zaječaru 1997., Specijalne nagrade za scenski dizajn za „Pilada” na Bijenalu scenskog kostima u Beogradu 2006., gotovo na svakom Festivalu Joakim Vujić, a Festivalskog Ardaliona na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu dobila je za kostim u predstavi „Per Gint” u režiji Kokana Mladenovića. Osim nagrada za kostime i scenografiju, dobila je i nagradu užičkog EKO fonda za grafički dizajn(logo), a iza sebe ima nekoliko izložbi, između ostalog i izložbu scenskog kostima kao prateći program Jugoslovenskom pozorišnom festivalu, 1997.

Pored redovnih obaveza u pozorištu, posvetila se i pedagoškom radu, u nameri da svoje znanje i bogato iskustvo prenese na mlađe, možda nekima od njih i usadi ljubav prema sceni i kostimu, slikanju, uređenju enterijera, vodeći školu za decu od predškolskog uzrasta do pripremne nastave za umetničke fakultete, „Mašnica”.

Polaznici „Mašnice”

Polaznici „Mašnice”

Odakle ljubav prema scenskom kostimu kao zanimanju s obzirom da ste rođeni u maloj sredini gde se i nije učilo mnogo o pozorištu, niti su osim tekstilne tada postojale neke škole, čak ni umetničke škole u Užicu?

— Nekako sam to volela. Ne znam kako, ali sam htela da, posle završene srednje škole upišem umetnost. Prvo sam upisala vajarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti i tek nakon druge godine sam uspela da se prebacim na Kostimografiju. Kad sam uspela da upišem ono što sam volela, nekako mi je bilo žao da napustim vajarstvo, iako sam ga upisala tek da bih bila na Fakultetu primenjenih umetnosti, čak i bila najbolja na prijemnom, zavolela sam i vajanje. U to vreme na Kostimografiji nisu bili razdvojeni odseci za scenski i savremeni kostim, jedino što je u petoj godini bila razlika su različite teme koje su se radile za diplomski, gde je savremeni kostim za zadatak imao da uradi modne skice ili neku modnu reviju, a mi na scenskom kostimu smo morali da uradimo neku izložbu za predstavu ili slično. Kako su likovna i primenjena umetnost konkurentne dosta se gledao i od presudne važnosti je bio i talenat za slikanje. Scenski kostim se uvek radi za određeni tekst, odnosno scenski predložak. Savremeni kostim se radi na neku temu koja može biti i tema iz literature. Teme mogu biti od uniformi čistača ulice, stjuardesa, do visoke mode, čak, na primer, dok sam predavala u Umetničkoj školi davala sam učenicima temu „Kompjuterska ploča” pa su polaznici smera stilski krojač na tu temu obrađivali svoje ideje savremenog kostima.

Radili ste i u našoj modnoj industriji, kakva su Vam iskustva iz tog domena kada ih gledate iz sadašnje perspektive?

—Sve modne industrije, serijska proizvodnja mode je manje više „uniformisana”, standardizovana. Ljudi najčešće kupuju ono što je praktično, tako da tu mogu da se unesu male inovacije, kao dodaci u vidu trake na džepu, dugmeta, rajfešlusa i slični fini detalji. Dok sam radila u „Tarateksu” u Bajinoj Bašti kao modni kreator, gde su se radile i manje serije, mogla sam da eksperimentišem, dok je to u velikim modnim kućama tipa nekadašnjeg „Beka” skoro nemoguće, modeli velikih serija su unificirani. U mom slučaju uvek sam bila u kontaktu sa komercijalnim sektorom da bih bila u toku šta se to prodaje, i onda oslanjajući se na te informacije, a vodeći računa o estetskim momentima, trudila sam se da uključim i neku inovativnu stvar. Tako sam, kreirajući kolekciju za Sajam mode 1981. dobila nagradu ULUPUDS–a, za jednu kolekciju gde sam među prvima na odeću stavljala metalne nitne koje su tek nakon tog sajma zaživele kao modni detalj.

S obzirom da ste za kratko vreme, po završetku Fakulteta dobili nagradu, kako to da niste nastavili tim modnim putem nego ste se opredelili za rad u pozorištu?

— Ta nagrada me je u stvari i podstakla da promenim svoj životni put. U modnoj industriji, u Bajnoj Bašti mi je bilo i naporno i lepo. Naporno u smislu da sam se prvi put odvojila od porodice, bila u drugoj sredini, ali sam bila željna rada. Nakon završetka radnog vremena odlazila sam kući i tamo nastavljala da pravim skice, da crtam, slikam. Istovremeno, u Užicu se otvorilo mesto šefa tehnike u pozorištu na određeno vreme, i prvo razmišljajući –kome ću ja to da šefujem, opredelila sam se za pozorište kao izazov i mogućnost, i srećom, po isteku tog perioda od osam meseci, ostala sam, evo punih trideset tri godine kao kostimograf u našem pozorištu.

Prosečna pozorišna publika obično pamti imena reditelja, glumaca, kostim i scena se zapaze, ali se imena onih ko ih je radio retko pamte. Da li Vam to nekada smeta?

— Evo sad smo na proteklom Festivalu gledali „Zločin i kazna”, i  s kim god sam, od sveta koji ne pripada pozorištu, pričala, prvi utisci su bili o sjajnoj scenografiji i kostimima, ljudi su tek posle toga pričali o Raskoljnikovu. Znači-ljudi obraćaju pažnju. To i jeste najbitnije, da rad ostavi utisak u svrhu dobre predstave. Kada idemo na gostovanja, na premijerama, upoznajem dosta ljudi koji mi, ako je rad uspeo, čestitaju i to mi je jako bitno. Osim toga, najveće zadovoljstvo su mi dečije predstave, a deca su najbolja publika, oni zapažaju i upijaju sve na sceni, prvobitno kostim i scenografiju. Više čestitki i priznanja dobijam od dece nakon predstava koje su za njih pravljene nego od odraslih. A dešava se da nestručni ljudi donose ocene u smislu- predstava je bila kostimirana i kostimi su bili jednostavni, a samo ja znam koliko sam se namučila da napravim te „jednostavne ” kostime, farbajući ručno svaki metar platna, vodeći računa o svakom detalju..

Prokleta avlija, kostimi Snežana Kovačević, koprodukcija, režija Nebojša Bradić

Prokleta avlija, kostimi Snežana Kovačević, koprodukcija, režija Nebojša Bradić

Rad na predstavi je timski, ali krajnje rešenje o kostimima donosi kostimograf. Koliko Vi možete da odlučujete o ideji u okviru onoga što odredi reditelj kao smernicu?

—Nekada se desi, pogotovo kada su mladi reditelji u pitanju da ne znaju tačno kako bi kostim trebalo da izgleda, i onda je bitno da imaju apsolutno poverenje u kostimografa. Kada sve treba da se uradi u tako kratkom vremenu nema tu puno smišljanja i razmišljanja, ni puno priče. A nekada, pogotovo kad je u pitanju hermetičniji tekst potrebno je puno dogovora sa rediteljem oko same ideje, a i sa glumcima. Ne sme da se desi da predstava, kako mi to u žargonu kažemo „nosi ”kostim. Imala sam jednom priliku da gledam predstavu jednog amaterskog pozorišta iz Makedonije u Prištini. Imali su sjajne kostime, ali valjda to amatersko pozorište glumački nije bilo sazrelo da nosi dozu originalnosti i ozbiljnosti teksta i iako se svima činilo da je to bilo blistavo i sjajno,baš zahvaljujući izuzetnim kostimima, ali i amaterski u izvođenju, moj zaključak je bio da bi predstava bila bolja da su kostimi bili jednostavniji, da bi se glumci u njima osećali kvalitetnije i slobodnije, možda bi sveukupni utisak predstave bio bolji. Na kraju su se svi složili sa mnom. Nije bitno izgurati svoju ideju, nego voditi računa o celokupnosti predstave koja se igra.

Da li dolazite u situaciju da imate „sukob” sa glumcima kojima se kostimi ne dopadaju ili bi da ih preprave shodno svojim željama?

— Ima toga jako puno. I među muškim i među ženskim, a pogotovo glumicama. Ja to razumem, svako se trudi da bude lep, nije lako nositi nešto što ti je neko drugi odredio. Pri tome, glumci, dok rade na ulozi, verovatno u glavi imaju ili stvaraju ideju šta je i kako treba da izgleda lik koji igraju. Nekad dolazimo do kompromisa ukoliko je moguć, a ako ne, uvek je tu bitan reditelj koji će stati između nekog zahteva koji je više hir nego realna situacija. Desilo mi se da je jedna poznata glumica zamenjivala našu glumicu, i dok sam je, odmeravala da li može da se „udene” u kostim, rekla je da to nije potrebno jer je idealna. Međutim, kad je probala kostim, našla je gomilu mana– te ne želi da joj se vide mišice na rukama, te kolena, ovde da se suzi, ovde da se produži, u suštini samo je, u odnosu na kostim sebi našla mane. No, to su samo situacije s posla. S druge strane, desilo mi se kada smo gostovali na Bijenalu u Veneciji, na temperaturi od plus četrdeset i više, u kostimima presvučenim silikonom, glumci su bili obuveni  u gumene čizme, rekla sam im, s obzirom na vrućinu da skinu šta god smatraju suvišnim. Međutim, ostali su u tim kostimima ne uskrativši ništa. Kad na našoj sceni iz tih gumenih čizama posle predstave prosipaju znoj, onda mogu da zamislim kako im je bilo na toj temperaturi.

U savremenim adaptacijama teksta, savremenih rediteljskih rešenja, dolazi i do adaptacije kostima. Kakav je vaš stav u odnosu na ta dešavanja?

—Sadašnji kostimi, što se tiče novih dramskih dešavanja su jako određeni i traže dosta angažovanja, posebno kada se rade postmodernističke adaptacije gde se prave jake stilizacije. Kostim podseća i na scenski i savremeni i pruža fantastične mogućnosti koje jako volim jer možeš mašti da pustiš na volju. Pri tome kostim mora da „zaigra”, da znači ono što treba da znači. Pomenula sam naše gostovanje u Veneciji. Tada smo igrali „Sluga dvaju gospodara” gde sam radila kostime, pomenula sam gumene čizme, kostime premazane silikonom. U isto vreme, u pozorištu „Boško Buha” sam radila isto predstavu „Sluga dvaju gospodara” sa drugom koncepcijom i naravno drugim kostimima. Ovde sam radila kostime sa silikonskim čipkama koje su izvanredne i imaju sjajne efekte, pa sam koristila štampu, na kostimima su bili razni motivi čuvenih dela iz istorije umetnosti počev od pastorala do savremenih slikara. Znači, u isto vreme sam radila i savremeni i plastični kostim za dva različita izvođenja jednog dramskog dela i bilo je fantastično raditi i jedno i drugo. U oba slučaja mogućnosti za razigravanje mašte su sjajne.

Bavite se i slikarstvom. Prošle godine ste imali izložbu kompjuterske grafike i kostima u Gradskom kulturnom centru. Planirate li opet neku izložbu sličnog karaktera?

—Slikarstvom se bavim još od studija. Na žalost nemam atelje pa sam prinuđena da radim kompjutersku grafiku, jednostavno ta ljubav prema slikarstvu mora nekako da se ispolji. Slike– ulja na platnu i većina kostima koje sam imala u kući su mi uništeni prilikom jedne poplave, a dosta kostima se nalazi i u pozorištu. Prvo mi je u planu izložba radova mojih učenika iz „Mašnice”, polaznika i iz Užica i iz Požega, 9.decembra u Gradskom kulturnom centru, a na proleće planiram moje izložbe u Kragujevcu i Novom Sadu, u toku su pregovori o datumima. Kompjuterska grafika takođe pruža mnogo različitih mogućnosti i kreativnosti. A i nije potreban atelje koji bih, svakako volela da imam, i zbog mojih učenika, koji se sele ili u pozorište ili u GKC zavisno od toga gde nam je prostor slobodan.

Grafički dizajn- rad Snežane Kovačević

Grafički dizajn- rad Snežane Kovačević

Situacija u pozorištu je takva da deli sudbinu društva u kome postoji. Šta Vam najviše nedostaje?

— Pozorište je uvek slika stanja u društvu. Za vreme sankcija smo uzimali materijal koji je delio Crveni krst i od toga pravili kostime, nekada je to bio obično amerikan platno koje je trebalo ručno obojiti, metar po metar…Bilo je teških vremena. A bilo je i vremena kada se išlo na gostovanja,  puno više premijera, dosta drugih reditelja je dolazilo kod nas da gostuje pa sam onda za njih radila predstave širom Srbije. Ono što je neophodno je da svako pozorište ima posebno muškog, a posebno ženskog krojača. Mi na primer, nemamo obućara. A obuća je svakako bitna, a veliki problem je kako šta napraviti, pa se onda dovijamo i snalazimo, prepravljamo i nadograđujemo. Da nije ljudi koji znaju taj zanat, a nije im posao, nego to rade iz ljubavi prema pozorištu, ne znam šta bi radili. Našli bi neko rešenje, sigurno, ali je pitanje koliko bi to bilo u svrhu predstave i glumaca koji moraju da igraju u tome. Ono što mi sigurno ne nedostaje i nikada nije to je kolegijalnost i saradnja, ljudi koje upoznajem i zadovoljstvo dobro obavljenim poslom, bez obzira na uslove.

Milunka Nikolić

Related Posts

Leave a Comment