Prošle nedelje na svim vestima objavljeno je da je kratki dokumentarni film Boška Savković „Posle bombi” osvojio Srebrnog delfina na Kanskom festivalu korporativnih medija i televizije u kategoriji za ekološki film.

Priča na kojoj se zasniva film je srušena zgrada Generalštaba za vreme Nato bombardovanja na kojoj raste drveće. U isto vreme devojčica Emilija Savković, začeta u isto vreme kada su bombe rušile sve što su generacije pre nje sagradile priča o sebi i sebi sličnima. Iako film govori o drveću koje raste iz betona, o zgradi koja je srušena 1999. i do danas stoji u sred Beograda kao svedočanstvo, ruglo, turistički objekat već kako ko je vidi ili ne vidi prolazeći pored nje, o otpornosti života, novom rađanju ipak otvara i neka sociološka pitanja. Pitanja, šta o svemu tome misle generacije koje su se u to vreme stvarale, odrastale zajedno sa tim drvećem u sred ruševina, koliko su te generacije spremne za život koji im je od svih tih događanja ostao, život počet na ruševinama.

Boško Savković

Emilija kao i mnoga deca, samo iz priča znaju da je bivša JNA bila osma vojna sila na svetu. Njen deda je zapamtio kako se stvarala, otac kako je ta vojska koja je oličenje jedne države i nacije rasla, razvijala se, bio je svedok i njenog urušavanja, nestajanja.

Generacije kao Emilija odrasle su u vreme kada su se neke nove ruševine raščišćavale, ili su ostale da ih oni raščiste, možda je to zadatak koji je istorija i život ostavio njima. Pitanje, da li su oni spremni za to ili od koga da to nauče je sociološko ili pre političko, pitanje odgovornosti generacije njenih roditelja koja nije u stanju da jednu ruševinu u sred glavnog grada skloni.

Nije li nam tih ruševina na svakom koraku, u svakom delu društva previše? Izgleda da nismo ni svesni da postoje, onako kao što većina prolazi pored ove fizički prisutne u Beogradu ne obraćajući pažnju da iz nje raste život, pitanje je da li ova generacija koja je pravila decu u najstrašnije vreme nove istorije ove zemlje primećuje temelje na kojima treba da rastu njihova deca. Da li ta deca imaju dovoljno prostora, kao što drvetu treba zemlja a ne pukotina u betonu za rast, da li smo im to obezbedili? Priroda će dati sve od sebe da seme poraste, ali šta je sa uslovima koje treba da obezbedi čovek? Da li će nas Emilijina generacija okriviti kad bude svesna da je mogla imati bolje uslove, kad vide da su ostali samo jedno zakržljalo drvo izraslo iz naprsline betona posle bombe?

Kamera u filmu Boška Savkovića razgleda ruševinu i život na njoj sa svih strana. Kamera u rukama filmskog stvaraoca je isto što i ljudsko oko, njen fokus je fokus koji treba, po prirodi stvari da ima i čovek. Vidimo li sve ruševine oko nas, da li smo ih svesni?

Nisu ruševine samo ono što bomba napravi. Veće ruševine, fizički i duhovno napravimo i bez bombi, najveće ravnodušnošću, veće nego eksplozijom.

U tekstu naslova nagrađenog filma „Posle bombi” nema znaka pitanja. Posle odgledanog filma bi trebalo, u svesti da postoji gomila njih. I da se razmisli o odgovorima. Najlakše je prolaziti godinama, decenijama…ravnodušno. A ko će generaciju koja se tada rodila naučiti da ravnodušnost nije bit ljudske prirode?

Milunka Nikolić