naslovna ivan

Dan mladog Užičanina, Ivana Milutinovića, traje dugo, pa i predugo, ali ne počne kad bi trebalo, kako on sam u šali kaže. I zaista kada saznate da u njegovom životu koegzistiraju muzika, aikido, planinarenje, studije na Visoko poslovno tehničkoj školi smer inženjerstvo zaštite životne sredine, možete se zapitati ima li taj čovek vremena za spavanje i kako se snalazi u tolikom šarenilu. Upravo je to ono što mu pruža snagu, jer voli sve da preuzme u svoje ruke i učini život zanimljivijim.

Ivana možete sresti na promocijama knjiga u gradu, kako sa gitarom i uz pomoć prijateljica sa Učiteljskog fakulteta pesmom boji te večeri i čini da promocija knjige dobije jednu posebnu notu. Aplauzi i zadovoljsto onih koji posećuju te večeri, zahvalnost su za uložen trud. Osim muzike Ivan uživa u prirodi, ekologiju je odabrao za zanimanje, a aikido i vežbanje sa prijateljima su lep primer druženja na zdrav način.

Kako su izgledali tvoji počeci u aikidou?

—U aikidou sam 15 godina. Poslednjih 10 godina radim kao instruktor. Trenirao sam karate u detinjstvu, a pošto je članarina postala skuplja, odlučio sam da se prebacim na nešto drugo. Izabrao sam aikido i tako je sve počelo. Za razliku od sadašnjih mališana koji treniraju tenis zbog Novaka, a ne zbog tenisa, fudbal zbog Ronalda, a ne zbog fudbala, ja sam aikido trenirao zbog lepih pokreta, zbog samog aikidoa. Mislim da je to dobra stvar u celoj priči, a opet ne znam koliko pametna u današnje vreme, da deca vežbaju neki sport zbog određene ličnosti, a ne zbog samog sporta. Dok sam bio u Užicu položio sam za crni pojas – prvi Dan, kasnije sam nastavio u Beogradu gde sam imao priliku da treniram sa najvećim svetskim majstorima. Stigao sam i do zvanja crni pojas — treći Dan, na osnovu čega se na listi realnog aikidoa nalazim među prvih 60 u svetu. Meni to zvanje i pojas ne znači mnogo, važno je šta čovek ima u rukama i kako vlada tom disciplinom. U Užicu sam na nagovor prijatelja i rođaka pre nekoliko godina, počeo da držim časove aikidoa. To je u stvari način da svi zajedno vežbajući aikido ostanemo u kondiciji. Imam 10, 15 polaznika koji dva puta nedeljno dolaze na treninge da vežbaju.

Ivan Milutinović

Ivan Milutinović

Saradnja i treninzi sa najpoznatijim stručnjacima borilačkih veština.

—U Beogradu sam trenirao kod majstora Ljube Vračarevića, koji je osnivač realnog aikidoa, zatim je tu majstor Radojica Spasović, ali i mnogi majstori iz drugih zemalja. Dve godine sam učestvovao na seminaru koji okuplja najveće svetske borce iz borilačkih veština i sportova, to je („European Martial Arts Hall Of Fame”) Evropska kuća slavnih za borilačke veštine i sportove. Zahvaljujući tome upoznao sam pre svega velike ljude. Većina ljudi koji su u vrhu tih veština su jako prijatni, osećajni, čak i povučeni, bezobzira što kad obuku  kimono ili stave rukavice, mogu da budu svašta. Imao sam priliku da treniram sa Roni Klugerom (Rony Kluger-om), koji živi u Izraelu i trenira veštinu koja  se zove Krav Maga i on je pojam u izraelskim specijalnim jedinicama. Ta priča je meni dosta surova, jer  njihove tehnike nemaju puno tolerancije, nemaju varijatnu da nekoga onesposobe da nas dalje napada, već su bazirani da idu do kraja. Radio sam sa čovekom koji obučava ruske specijalne jedinice Alfe i Kobre. On je visok oko 170 cm i ima 65 kilograma, ali bezobzira na fizički izgled čini čuda tehnikom. Takav jedan čovek obučava najeleitnije specijalne jedinice u svetu. Vežbao sam sa stručnjacima iz Francuske Charles Joussot, SAD Dan Nederland, Russell McCartney, Don Wilson, Nemačke Wolgang Siebel, Uzbekistana Kim Mihail, Koreje…

MUZIKA

Onda si zbog svakodnevnih treninga i zasićenosti sportom, potražio rešenje i izlaz u muzici.

—Okrenuo sam se muzici zbog aikidoa pre jedno sedam godina. Imao sam u jednom trenutku u Beogradu 24 treninga nedeljno, a bezobzira koliko to čovek voli,  postalo mi je to previše i došlo je do zasićenja. Palo mi je napamet, da nađem totalno nešto suprotno, da malo osvežim dan. Moj drug je imao neku staru, izgrebanu, gitaru koju sam pozajmio od njega. Odlučio sam da sam naučim da sviram. Učio sam iz knjiga, preko interneta, gledao na koncertima pokrete majstora. Tad sam u Beogradu živeo sa jednim drugom u garsonjeri, koji nije mogao da spava od mog upornog vežbanja. A onda se desilo da me taj cimer kojem sam u mojim počecima sviranja gitare bio toliko dosadan,  pre par meseci pozove da sviram na promociji njegove knjige. Što je dokaz koliko se može postići kada je čovek uporan u nečemu.

Pre četiri godina, slučajan poziv da ulepša promociju jedne knjige u Užicu, postao je njegova ulaznica za kulturne događaje u gradu. Kako je došlo do saradnje sa Gradskom bibliotekom, Gradskim kulturnim centrom, Književnim klubom „Rujno”?

—Do saradnje je došlo preko preporuke mojih prijatelja. Zvali su me da taj događaj malo začinim. Došao sam, odsvirao nešto što volim, bez da sam imao osećaj da je publika tu.  Publici se to svidelo. Posle su mi rekli da sam to jako emotivno uradio i da je bilo lepo. To sad ide svojim tokom. Kad sam slobodan rado prihvatim pozive i trudim se da promociji knjiga kroz muziku dam jednu posebnu notu. Ne mislim da se mogu pohvaliti previše pevačkim sposobnostima, ali volim da svaki put dam svoj maksimum, i ako u pesmi koja traje tri minuta uspem tri sekunde da se razumem sa publikom kroz emociju, lepotu i ljubav, onda mogu biti zadovoljan. Nekoliko puta sam to uradio. Publika je to nagradila aplauzima i pozivima na bis. Samnom često nastupaju i devojke iz pevačke grupe sa Učiteljskog fakulteta. Pošto ne želim da pesmu izvedemo rutinski, onda sam došao na ideju da pozovem nekog ko je bolji od mene i da me motiviše i da svaki put bude drugačije.

IMG_4295

Na koji način biraš numere koje izvodiš?

— Pitam organizatore o kakvim knjigama se radi. I na osnovu toga biram pesme koje ću izvesti. Muziku delim samo po jednom kriterijumu, onu koja ima i onu koja nema energiju. U poslednje vreme često sviram pesmu To je bila ljubav iz predstave Cigani lete u nebo. To je ruska ciganska pesma, koju izvodim na srpskom. Za svoju dušu slušam Džibonija, on je muzičar koji ima dobru energiju, ima spontanost, što ja volim.

EKOLOGIJA I PRIDODA

Na drugoj si godini na Visoko poslovno tehničkoj školi smer inženjerstvo zaštite životne sredine.

—Pored svih stvari koje radim ispunjava me da se školujem za jednu veliku ulogu, očuvanja životne sredine. Ozbiljno sam prihvatio sve to. Zadovoljan sam profesorima, veliki su stručnjaci i lepo sarađujemo. U aprilu sam uspeo da sprovedem i zanimljilvu akciju pošumljavanja na Jelovoj gori. Sakupio sam 80 ljudi sa kojima sam uspeo uz pomoć sponzora, šumskog gazdinstva, Ekološkog kluba „Užice” i škole da zasadimo 3.000 stabala belog bora. Pokušavam da vratim ideju koja je nekad bila popularna u školama, o kojoj sam čuo od roditelja i starijih, koji su kao školarci prvog dana škole išli da zasade drvo, pa tek onda sedali u školske klupe.

Baviš se i planinarenjem. Koliko ti znači boravak u prirodi?

—Za mene je jedni autoritet priroda. Samo u prirodi mogu da  napunim baterije. Super je naći vodiča koji zna dobre putanje i predele, i sa kojim možeš da planinariš i udahneš punim plućima. Penjao sam se na dosta vrhova po Srbiji. Uživam u toku penjanja i zaista je to nešto što mi pričinjava zadovoljstvo.

M. H.

Related Posts

Leave a Comment


Notice: ob_end_flush(): failed to send buffer of zlib output compression (0) in /home/erors/public_html/wp-includes/functions.php on line 5107