Zabrana mobilnih telefona u školama
U eri digitalne dominacije, gde se prosečno vreme provedeno pred ekranom meri u satima dnevno, pitanje prisustva mobilnih telefona u učionicama postaje jedno od ključnih za savremeno obrazovanje. Dok se u Skupštini Srbiji očekuje predlog zakona koji će regulisati ovu oblast, neke škole su već krenule samoinicijativno, pružajući vrednu sliku o efektima i izazovima takve mere. Rezultati su, iznenađujuće, u velikoj meri pozitivni, što dovodi u pitanje dugogodišnje navike i otvara dijalog o prirodi savremene nastave.
Predstojeći zakonski okvir i reakcije javnosti
Najava da će najkasnije do početka naredne godine biti podnet predlog zakona o zabrani upotrebe mobilnih telefona za učenike osnovnih i srednjih škola izazvala je živahne diskusije u javnosti. Ovaj korak predstavlja institucionalizaciju prakse koju su pojedine obrazovne ustanove već sprovode, u nameri da se stvori jedinstveni i koherentni pristup na državnom nivou. Cilj je jasan: smanjenje distrakcije, poboljšanje koncentracije učenika i vraćanje fokusa na obrazovni proces. Međutim, reakcije su podeljene. Zagovornici ističu neophodnost zaštite učenika od prekomernog izlaganja digitalnim uređajima i ometanja nastave, dok kritičari ukazuju na mogućnost krišom korišćenja i pitanje kako ovakva zabrana funkcioniše u vreme kada su tehnologije sastavni deo svakodnevnog života i učenja.
Iskustvo Tehničke škole u Užicu: Od bojazni do pozitivnih rezultata
Jedna od pionirskih ustanova u ovoj oblasti je Tehnička škola u Užicu, koja je pre tri godine donela detaljan pravilnik o upotrebi mobilnih telefona i drugih elektronskih uređaja. Pravilnik se odnosi na sve učenike i zaposlene, uspostavljajući jasna pravila i očekivanja. Brankica Antonijević, profesorka u školi, otkriva da je na početku postojala izvesna bojazan kako će se učenici odgovoriti na novonastalu situaciju. Međutim, na iznenađenje pedagoškog kadra, otpor je bio minimalan. Ovaj prelaz je omogućio stvaranje prijatnije atmosfere na času, gde su učenici postali znatno skoncentrisaniji na sadržaj nastave, a njihova pažnja više nije bila podeljena između učitelja i ekrana.
Praktična implementacija je jednostavna, ali efikasna. Kako objašnjava profesorka Tatjana Starčević, svaki učenik po ulasku u učionicu stavlja svoj telefon u označenu kutiju, koja se nalazi na mestu odgovarajućem njegovom rednom broju u dnevniku. Uređaj se uzima nakon završetka časa prilikom izlaska. Ovaj sistem eliminiše fizičko prisustvo telefona kao izvora iskušenja i omogućava nastavnicima da vode čas bez prekida izazvanih vibriranjima, zvučnim signalima ili ukradnim pogledima učenika ka ekranima.
Telefon kao alat, a ne smetnja: Strategija digitalne škole
Iako je zabrana prisutna, Tehnička škola u Užicu ne odbacuje tehnologiju u celini. Naprotiv, kao digitalna škola, ona prepoznaje potencijal mobilnih uređaja kao pomoćnih sredstava u nastavi. Ključna razlika leži u svrsishodnoj i kontrolisanoj upotrebi. Marijana Simović Aleksić, pomoćnica direktora, naglašava da nastavnici imaju mogućnost da dozvole korišćenje telefona za specifične obrazovne aktivnosti, kao što su brze provere znanja, glasanja, istraživanje ili rad na projektima. Ovaj pristup transformiše telefon iz pasivne smetnje u aktivan alat za učenje, ali samo onda kada to pedagoški ciljevi časa to opravdavaju. U suprotnom, uređaji ostaju u kutijama.
Glasovi iz zajednice: Od kompromisa do potpunog prihvatanja
Ideja o državnoj zakonskoj regulativi izazvala je mnoštvo različitih stavova. Jedna anketirana osoba izražava skepticizam, verujući da će učenici uvek naći način da krišom koriste telefone, te da je bolje tražiti kompromis, poput korišćenja završenih materijala ili komunikacionih platformi za potrebe časa. Druga osoba predlaže stvaranje posebnih prostorija gde bi učenici mogli da koriste telefone van nastavnih aktivnosti, osiguravajući tako kontakt sa roditeljima nakon časa, ali eliminišući distrakciju tokom njega.
Međutim, glas koji nosi neposredno iskustvo dolazi od učenice koja je pohađala srednjoškolsko obrazovanje u okviru gde je zabrana već postojala. Njena izjava je od velike težine: „Bila sam u srednjoj Medicinskoj školi u Užicu i imali smo iskustvo da su nam pojedini profesori uzimali telefon pre nastave. Dosta je bilo bolje nego sa telefonima, pošto svi znamo ako uzmemo telefon da ćemo na telefonu da budemo ceo čas“. Ovaj stav sumira ključnu psihološku dimenziju – uklanjanjem izvora iskušenja, fokus se prirodno usmerava ka sadržaju.
Podaci i kontekst: Šta kažu studije?
Iako su lokalna iskustva govore u prilog zabrane, pogled na šire studije pruža dodatni kontekst. Istraživanja u različitim zemljama često ukazuju na pozitivnu korelaciju između ograničenja upotrebe telefona u školama i akademskih dostignuća, posebno kod učenika koji su skloniji distrakciji ili dolaze iz manje privilegovanih sredina. Takođe, efekti se ogledaju i u socijalnom interakciji, smanjenju kiber-maltretiranja tokom školskog vremena i poboljšanju opšte psihološke klime.
| Aspekt | Efekat bez telefona (prema istraživanjima) | Efekat sa neograničenim pristupom |
|---|---|---|
| Akademska performansa | Potencijalno povećanje rezultata na testovima | Distrakcija, manja koncentracija |
| Socijalna interakcija | Više licem u lice komunikacije | Povećano socijalno povlačenje, komunikacija preko ekrana |
| Psiho-socijalna klima | Smanjenje incidenata onlajn maltretiranja u školi | Rizik od kiber-maltretiranja tokom školovanja |
| Angažman na času | Viši nivo angažmana i učešća u diskusijama | Podeljena pažnja, pasivno prisustvo |
Izazovi i razmatranja za budući zakon
Iako su iskustva škola kao što je Tehnička u Užicu pozitivna, kreiranje nacionalnog zakona donosi niz dodatnih izazova. Jedan od ključnih je pitanje izvođenja i konzistentnosti. Da li će sve škole imati resurse i volju za doslednu primenu? Kako se nositi sa hitnim situacijama gde je kontakt sa roditeljima neophodan? Da li će zabrana podsticati sukob između učenika i nastavnika oko oduzimanja uređaja? Još jedno važno pitanje je digitalna praznina – da li će zabrana onemogućiti učenicima koji nemaju lične računare ili tablete da koriste jedini digitalni uređaj koji poseduju za obrazovne svrhe u kontrolisanim uslovima? Budući zakon mora da bude dovoljno fleksibilan da dozvoli obrazovnim institucijama da, u okviru strogih pravila, iskoriste tehnologiju kada je to pedagoški opravdano.
Put ka napred: Integracija umesto izolacije
Najveći izazov za savremeno obrazovanje nije da se tehnologija isključi iz učionica, već da se inteligentno integriše. Iskustva škola sa zabranom pokazuju da prvi korak ka ovoj integraciji često leži u uspostavljanju jasnih granica. Kada se eliminiše pasivno, ometajuće korišćenje, otvara se prostor za aktivnu i svrsishodnu primenu digitalnih alata. Ovo zahteva i obuku nastavnika da prepoznaju i implementiraju najbolje digitalne prakse, kao i jasnu komunikaciju sa roditeljima o ciljevima i pravilima. Konačno, efikasnost budućeg zakona neće meriti samo odsustvom telefona na stolovima, već prisustvom kvalitetnije nastave, dubljeg razumevanja gradiva i spremnosti učenika da se angažuju u obrazovnom procesu bez stalnog digitalnog prekidača pažnje.
