U prevodu sa engleskog Perplexed znači: veoma kompleksno, komplikovano, zamršeno. Majenburgovi komadi su najneposrednija refleksija savremenog sveta i pozicije čoveka u njemu, veoma je značajan predstavnik savremene evropske drame, svoje uporište nalazi u teatru apsurda, odjek je i Pirandelovog sveta koliko i Joneskovog (između ostalih) i pre svega deo našeg sveta koji je davno pervertirao u apsurd, jer je ovo što živimo vrsta nadapsurda, s tim da smo i dalje u beketovskoj pustoši koja naizgled to nije.
BELO KAO MONOTONIJA: Na sceni vidimo samo okvir kuće (scenografija Mia David) bele boje, beo je i nameštaj koji vidimo u kući, bela je i kućna biljka u beloj saksiji… Bela boja je sinonim za monotoniju, odsustvo granica dimenzionisanja identiteta učesnika, jer se likovi, odnosno njihovi identiteti i međusobni odnosi neprestano prelivaju, sve se odvija u sfumatu i bujici. U tom kontekstu beli okviri kuće i beli predmeti u njoj tu prelivenost čine izraženijom.
Glumci: Vahidin Prelić, Dejan Maksimović, Biljana Zdravković i Biljana Vranjanac nose svoja imena (kako i sugeriše Majenburg u komadu, s tim da je prezime Ekels koje se pojavljuje u komadu prevedeno u Gadanović).
FARSIČNI KLJUČ: Bračni par dokazi kući sa odmora, prijatelji su im čuvali kuću dok su bili na odmoru… u kući nalaze biljku koja ranije nije bila tu, velika biljka u saksiji. Nalaze opomenu iz Elektrodistribucije za dug za struju koji treba da plate. Ubrzo im dolaze prijatelji koji su čuvali stan. U stanu se oseti smrad đubreta koje je prijateljica, koja je pazila na stan dok je par koji tu živi bio na odmoru, bacala pod kauč. Svi su izveštačeno dobro raspoloženi, kostimi su u jarkim bojama (kostim Mia David), naglašavaju farsičnost i začudnost atmosfere, a igra se odvija veoma disciplinovano naglašavajući farsični ključ.
Reditelj Goran Golovko peva o Majenburgovom svetu, pervertiranom Joneskovom svetu, lišenom jasnoće svesti, sa identitetima persona koji se neprestano pokušavaju uspostaviti, da bi se još brže urušili.
KONFUZIJA: Sve se stalno menja, a zapravo ostaje u istoj konfuziji, tako će glumac koji se zove Dejan od partnera i muškarca postati dete koje će svojim roditeljima reći da su stvorili nacistički režim da bi mogli da ga remete, zatim će se u dugom pasažu desiti kostimirana zabava, čiji je naziv Nordijske noći, gde se Dejan pojavljuje u kostimu SS oficira, jer je sve zabava…
Dragana će otkriti da je kostim oficira njihovo (njeno i Dejanovo) privatno vlasništvo, ona se kostimira u vikinga, Biljana u vulkan: “Ja sam vulkan. Izbacujem lavu. Eksplodira mi glava, užarena magma izleće na sve strane, izlivaju se reke lave, iz mog kratera izbija gusti oblak dima, Zemlja podrhtava i još će danima sve prekrivati kiša pepela, decenijama ovde neće više ništa rasti”.
Princip bračne prevare biće okarakterisan kao malograđanska zabava, Dejan i Vahidin će završiti u ljubavnoj epizodi…
Predstava će svoje zaokruženje naći u samoj igri i odnosu prema njoj: glumci će se publici obratiti privatno na kraju predstave, scenografija će pred prisutnima biti razmontirana i sklonjena, a kroz razgovor o igri i sceni, o onome što su dali auditorijumu, kroz tipičnu situaciju pozorišta u pozorištu, vratiće prisutne svrsi uz sve nedoumice koje pitanje smisla gotovo neizostavno nosi. Ukazujući na to koliko je relativizacija svega, od igre u pozorištu do vremena u kojem živimo, prostora koji delimo, čoveka sa kojim sedimo, uloga koje igramo u svakodnevnom životu, destruktivna.
IZVOR: Novi Magazin
Za još vesti pratite ERO
