Kada je Krcun poginuo na Ibarskoj magistrali, počele su da kolaju priče da je ona nameštena, i da je posledica toga što se Tito naljutio na njega.
Slobodan Penezić Krcun rođen 2. jula 1918. u Užicu, u porodici Spasoja Penezića, kafedžije, kao prvo dete u njegovom drugom braku sa tekstilnom radnicom Vidosavom. Za vreme velike privredne krize otac je bankrotirao i umro 1934. godine. Sav teret oko izdržavanja dece pao je na majku.
Za vreme Drugog svetskog rata Krcun je aktivno radio od prvog dana. U Zlatiborskom srezu radio je na pripremi ustanka i formiranju Zlatiborske partizanske čete. Posle oslobođenja Užica imao je zadatak da organizuje borbu protiv „pete kolone“, kasnije je bio rukovodilac Politodela Druge proleterske udarne brigade, a onda i zamenik političkog komesara brigade.
Do kraja rata je samo napredovao u partizanskoj hijerarhiji. 1944. određen je za načelnika Odeljenja za zaštitu naroda (OZNA) za Srbiju. Jedan od najvećih uspeha službe koju je vodio bilo je hapšenje Draže Mihailovića.
Posle oslobođenja Jugoslavije, obavljao je mnoge odgovorne društvenopolitičke funkcije u republici i federaciji. Od novembra 1946. do decembra 1953. bio je ministar unutrašnjih poslova. Od 16. decembra 1953. bio je potpredsednik, a od 9. juna 1962. godine predsednik Izvršnog veća Skupštine Socijalističke Republike Srbije.
Smrt na Ibarskoj
Krcun je poginuo 6. novembra 1964. u saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali, u blizini sela Šopić kod Lazarevca oko 12 i 40 časova. Automobil marke „oldsmobil“ registarskih oznaka BG 20-55, u kome se nalazilo pet osoba, sleteo je sa druma u udario u drvo.
Krcun je tog dana sa saradnicima išao u Titovo Užice na Sresku konferenciju zajedno sa visokim republičkim funkcionerima – Svetolikom Lazarevićem Lazom i Ljubomirom Mijatovićem. Vozač je bio Milorad Lomić, a u automobilu je bila i Olga Živković, piše srbijadanas.com.
Zvaniči izveštaji kažu da se automobil kretao velikom brzinom po klizavom putu. Padala je kiša i put je bio pokriven prašinom koju je izbacivala obližnja termoelektrana. Automobil je pre nesreće obišao kombi i onda, iz nepoznatih razloga izgubio pravac, udario u stub-branik koji ga je ponovo vratio na kolovoz, potom udario u drugi stub-branik i potom sleteo sa puta. Uprkos velikom nagibu auto se nije prevrnuo, već je svom snagom udario u drvo jasena.
Krcun je, po zvaničnoj verziji, bio živ u trenutku kada ga je milicija koja je došla na mesto nesreće izvukla iz vozila. Smešten je u policijsko vozilo i krenuo ka Lazarevačkoj bolnici. U toku puta, Krcun je preminuo.
Poginuo je i Svetolik Lazarević, a nekoliko dana kasnije preminuo je i vozač Milorad Lomić. Olga Živković i Ljubo Mijatović su bili ozbiljno povređeni.
Josip Broz Tito / Foto: Wikimedia/Stevan Kragujević
Dana 8. novembra 1964. godine, Krcun je sahranjen u Aleji narodnih heroja u Beogradu.
Čovek koji se nije plašio Broza, previše Srbin
Razlaz između Tita i Krcuna o kome se šuškalo po hodnicima i po kuloarima velike Jugoslavije dao je povoda za priče o nameštanju saobraćajne nesreće u kojoj je Krcun poginuo. Neke od ovih priči održale su se do današjih dana.
Pričalo se da se Krcun osilio, da se Titu nije svidelo njegovo slobodno iznošenje mišljenja u javnosti, da je problem što je Krcun bio „previše“ Srbin.
Istoričar Venceslav Glišić u svom radu opisao je poslednji susret Krcuna i Tita koji se odigrao 1963. godine na Brionima. Krcun je tada navodno rekao maršalu da je nekorektan prema Srbima, da su mu uvek srpski ratni komandanti sumnjivi i da se udaljava od sebe i naroda.
Priča kaže da se Tito mnogo naljutio i hteo da se udalji, a da mu je Krcun dobacio: „Jedino ne znam kad će doći red na nas dvojicu, misleći pri tom na sebe i Rankovića.
Ubrzo posle toga došlo je do saobraćajne nesreće.
Priče o zaveri i nameštenom ubistvu, a ne nesrećnom slučaju krenule su skoro odmah. Bile su podgrejane i činjenicom da Tito nije prisustvovao sahrani. Nije poznato gde je bio 6. novembra, ali je 7. na Brdu kod Kranja primio američkog glumca Kirka Daglasa.
Oni hrabriji prepričavali su i vic u kojem Tito, kada mu je saopšteno da je Krcun poginuo, pogledao na sat pitao: „U majku mu Božiju, već je pola jedan?!“
Izvor: Telegraf
